Nerešeno

Marija i Roberto su sa posebnim uzbuđenjem pratili dešavanja u gradu, gledajući čas jednu, čas drugu TV stanicu, da im nešto važno ne promakne.

– Ovako nešto ima samo kod nas – reče Marija, vidno uzbuđena što se njena emisija neočekivano našla u žiži današnjih zbivanja.

– Ljubavi, džaba si se polomila da dokažeš lopovluk bratije na vlasti – nadovezao se Roberto. – Ti mangupi će opet da se izmigolje pravdi, videćeš.

– Šta time hoćeš da kažeš?

– Hoću da kažem da će oni znati da naplate današnje batine. Sad će ceo svet da ih sažaljeva, umesto da završe u ćorki!

– A šta bi bilo da nije prikazana moja emisija? Ne samo da bi ih sažaljevali, nego bi ispali još i narodni  heroji. Ovako će ipak morati da odgovore na neka pitanja. Ako ne danas, onda sutra.

– Ma hajde – bio je uporan Roberto. – Sad su garantovano obezbedili pobedu na izborima!

– Oni da opet pobede na izborima? Ti si lud!

– Ja lud?

– Ti, mili. Nisam valjda ja?

– A onomad kad ti je volšebno nestao disk sa snimljenom emisijom, šta se dogodilo? Ništa. Kad vlast napravi neki tako prljav faul,  ako pedeset hiljada ljudi ne izađe na ulicu, šta ti daje nadu da će na izborima njih petsto hiljada glasati za demokratske kandidate? Da ne govorimo o dva miliona, koliko je potrebno za pobedu?..

– Ne razumeš ti to – Marija je odmahnula rukom. – Hajde, diži se!

– Zašto? – gledao ju je začuđeno.

– Idemo!

– Gde?... Ne misliš valjda...?

– Da, mislim! Ti si pisac. I stalno kukaš kako ti nedostaje materijala za tvoj prvi „pravi“ roman, zar ne?  A ja sam novinarka.

I moja luda devojka! To si propustila da kažeš – neki minut kasnije progunđao je Roberto, čekajući da Marija isparkira auto.

* * *

Žitelji emirata su se nebrojeno puta osvedočili kako po završetku svakog važnog događaja u prestonici, sportskog ili političkog, u centru pažnje bude Urgentni centar. Stoga ih prizori na mrtvo ime i prezime isprebijanih emira nisu ozbiljnije uznemirili, osim ako izuzmemo najvernije poštovace njihovog lika i dela, koji su disciplinovano stajali pred ulazom u zgradu Urgentnog, u koloni dva po dva, čekajući da iz prve ruke dobiju najsvežije informacije o njihovom zdravstvenom stanju, i da im odatle upute najbolje želje za brz oporavak.

Dok su gradski čelnici, ministri i državni sekretari iz svojih bolničkoh postelja pozirali armiji kamermana, pokazujući im čalme, longete, ogrebotine i modrice, kao ključni dokaz kako oni nemaju nikakve veze sa nepočinstvima za koje ih je optužila ona bestidnica Marija. Njihovi advokati već podnose tužbe, tražeći višemilionske odštete za nanete im fizičke ozlede, duševni bol i pretrpljeni strah. Zar nije i više nego očigledno – trubili su uglas – kako je RTV 011, umesto da objektivno i istinito informiše javnost o otkazivanju utakmice, pustio Marijinu emisiju, i tako rulju napujdao na njih, pa su samo pukom srećom izvukli žive glave? 

U fudbalskom savezu su za sve nemile događaje okrivili sudije, a ovi su takve optužbe odbacili, nazvavši ih vrhuncem beščašća vrhuške fudbalske organizacije, koja je po ko zna koji put pokazala svu svoju nestručnost i nekompetentnost, te bi, da se oni pitaju, podhitno trebalo smeniti te korumpirane lažljive birokrate, a na njihova mesta dovesti bivše fudbalske asove.

Srećom pa predsednik saveza nije bio prilici da čuje šta mu sudije poručuju, baš bi se obradovao. Posle onog incidenta na Terazijama, smestili su ga na Guberevac. Tu je pod specijalnim nadzorom, u maloj sobi tri sa tri, u košulji bez rukava, zlobnici bi rekli, krojenoj baš po njegovoj meri.

Najgore od svih prošli su tapkaroši; moraće da promene ili profesiju, ili fizički opis. Za živu glavu ne smeju više na ulicu, jer će biti svašta, ako ih neko prepozna, pa im zaište pare nazad, već uveliko profućkane na kurvice i kladionice.

Odlomak iz romana „Nojeva barka“