O jednom kratkom susretu (iz taksija)

Bila je nedelja popodne. Prolećni dan, '80 - e. Nas dvoje smo stajali na uglu Gospodar Jovanove i Višnjićeve i dogovarali se na koju ćemo stranu. Odjednom me uhvatila za ruku.

-Vidi! - rekla je uzbuđeno.

-Šta?!

-Tamo! - pokazala je pogledom negde preko puta nas. I dok sam se ja osvrtao, ne znajući gde da gledam, ona me povuče na drugu stranu ulice. U susret nam je dolazio jedan stariji gospodin. Stajali smo i gledali kako nam se približava. Bio je visok i mršav. Hodao je sporo gledajući u zemlju.

-Ko je to? - pitao sam.

-Ćuti! - šapnula je. Stiskala mi je ruku sve jače, kako nam je starac bivao bliži. Kada je konačno stigao do nas, ona se pridiže na prste i reče:

-Dobar dan, čika Mešo!

Starac podiže pogled ka nama, klimnu glavom i ljubazno se nasmeši:

-Dobar dan, djeco.

Zatim je ćuteći gledala kako se stari, prijatni gospodin polako udaljava pustom ulicom i dalje mi stiskajući ruku.

-I? Ko je ovo? - pitao sam.

-Kako, ko je.. Pa, Meša Selimović! - reče ona i dalje ga prateći pogledom, - Tu živi... U Jovanovoj...- onda pogleda u mene: - Rekao nam je: Dobar dan!

-Pa, šta je drugo mogao, kad si tu njemu prva rekla...

Ona me munu laktom:. -Glupane jedan! Nisi svestan ovog trenutka! Meša Selimović ti je rekao 'dobar dan'... Naš najveći živi pisac... A ti mu nisi ni odgovorio!  

Često me put vodi preko te raskrsice. I uvek bacim pogled na onu stranu odakle se pojavio tog dana. Ponekad mi se učini da vidim njegovu visoku i mršavu figuru kako mi polako prilazi.

-Dobar dan, čika Mešo...- šapnem.