Ona ili ja

Beše to u leto 1850.  godine, dve godine pre njegove smrti, šetala je pored Neve, kad je okrznu levim ramenom neki čovek, prilično čudnovat, gledajući izravno u put, pa promrlja nešto što naliči na izvinite. Ona se okrenu ljutito,  gledajući u plećati šinjel od koga se nije videla glava i umesto gneva, njenim licem zatreperi dašak iznenadne sreće.  Zapravo, ona ga nikad nije upoznala, mada je žudela da ga vidi samo na tren i da mu stisne ruku, da mu na neki način stavi do znanja koliko ceni njegov rad. Shvati da ga ona na neki volšeban već zna, i da ga zapravo voli.  Reč je o jednom piscu, sa čijim delima se upoznala onako podrobnije u pozno leto njenog života, posle dva propala braka, izbačena na ulicu, pa se preselila u selo jedne udaljene ruske gubernije, jer nije imala ništa do te usamljene kućice,  ostavljene njoj u nasleđe od oca. Često je dolazila u Petrograd, koliko su joj to dozvoljavale njene finansije, tragajući instiktivno za čovekom svog života. I sad se desio taj susret koga on i ne beše svestan, a ona beše zapuhnuta nekim talasićem u vidu uzburkanog srca i oseti se ko leptirić, proživevši ponovo sve blagodeti rane mladosti. Šešir, ispod koga je vešto uplela plavu pletenicu, vetar joj strgnu sa glave i otkorlja se pravo njemu pod noge. On se zaustavi, podiže šešir, rukom pređe preko oboda, pozdravi je lakim naklonom glave i blagim smeškom, koji gotovo odmah nestade sa njegovog lica, pruži joj šešir i produži dalje.

Ona je zbunjeno gledala za njim, gladeći šešir kao da miluje njegovu ruku,  pa se odlučno uputi u  kafanu, u koju je videla da ulazi. Pogleda kroz umrljan prozor maglom, ali ništa ne vide, jer beše prilično mračno, ali se seti da ženama nije mesto u kafani i prilično se sneveseli.

Mislila sam da sam spašena uletevši u svoju zgradu, na vreme, pre pljuska. Iznenada, vilicu i grlo je obuzelo stravično grčenje i gušenje, kao da me neko steže nevidljivim obručem, dok mengele oko vrata nisu popuštale ni makac, te sedoh na ivicu stepenica, pokušavajući da se povratim  udišući vlažan i budjav vazduh koji je dopirao iz podruma. Sevnu munja, obuhvatajući čitavu mene svetlošću, kao u Hičkokovom filmu.  Na zidu se jasno ocrtavala senka neke osobe, koja je stajala uspravno. Odmahnuh rukom pošto sam već naslutila o kome se radi.  Polako ustadoh, jer mi beše bolje pa lagano, korak po korak krenuh ka stanu. Napolju je padala jaka, uporna kiša, od koje sam osećala bolove duž čitavih leđa. Pogledah ka zidu, senka je nestala.

Upalih svetlo u hodniku stana, i u kuhinji nasuh čašu ladne vode, te je popih.  Uzburkana jesen mi je donosila više posla u biblioteci, pa sam jedva čekala da dođem kući i spavam. Privlačio me je miris starih knjiga, pa kada nije bilo nikog, obično leti, opijala sam se tim mirisom kao buketom najlepših ruža. Moj siva mačka je frknula, tražila je hranu, te joj nalih čanče mlekom dok sam ja pogledom tražila lutajuću senku. Odložih svoj štap, otkopčah mantil i ugledah dim iz fotelje. “Tu je”, pomislih. Stan sam delila sa cimerkom, koja gotovo nikad nije bila tu, a i kad je bila stalno je gledala filmove, sa činijom kokica u krilu. Bože, da li ja to ludim, izgubljena u moru knjiga, pa sam izgubila osećaj za realno. Pitala sam ga, zašto je ponovo došao. On se pojavljivao kad god je hteo, neki put mesecima ga ne bih videla, a ponekad bi uzastopce dolazio danima.  Naša mačka je kao hipnotisano gledala u priliku što sedi, dok ne bi zaspala. Cimerka bi onda pogledala mačku, pa mene, rekavši:- Ovde nisu čista posla, jel mi imamo duhove u kući, a da ja to ne znam. Ili ti i Zvrčka pijete iste lekove.- prokomentarisala je.  Znala sam da mačke osećaju posetioce sa onog sveta, a pošto ga moja cimerka nije videla a ja jesam, zaključih da je on zasigurno duh.

Polucilindar je stajao na malom stočiću, a on pogladi gustu, sjajnu kosu, na kojoj bi mu pozavidele sve žene, vezanu u rep i osmotri sobu, kao da je vidi prvi put. - Ti mora da si neki socijalni slučaj, gledaj kakav je to sto, krevet,  ormar i to nešto što vi zovete televizorom. Nigde neki ukras, sve ravne, proste linije. Nemaš ni cveće. Jedino ova fotelja nije loša! A i ti si bila lepša ranije, kad si bila plava! - oči mu zacakliše, to je bilo sigurno neko trik-pitanje.

- Nikad ja nisam bila plava.- rekoh mu. Moja kosa neodređene boje nije bila tako lepa kao njegova, pa sam se pitala dokle ću ga viđati više, jer to se sve dešavalo otkad sam slučajno uganula nogu ali kao da sam i mozak uganula kad mogu da vidim njega.

- Jel imaš neko piće?- iznenada me upita. - Imam neki konjak, pa ako odgovara.- kazah.

- Odgovaraće.- reče mi i ja  izvadih flašu u komodi ispod televizora i nalih sebi i njemu piće. - On zatim veoma pažljivo izvadi duvan iz unutrašnjeg džepa svog kaputa, kako mi reče šinjela i vešto ga upakova u rizlu, i šibicom upali cigaru.  "Ako je duh, kako može da puši i da pije"

- Pitaš se, ako sam duh... Pa iskreno, to ne bih mogao, kao novajlija, ali skoro ima vek i po kako sam, to jest nisam živ, i naučio sam poneke stvari. Nego, nikako da te pitam, a smatram da se dovoljno dugo poznajemo, da ti mogu postaviti jedno pitanje, koje me poodavno muči. Da li si ti prava ili je to ona druga?- "Opet te igre, koja druga!Baš da je vidim samo."- Popih sav onaj konjak. - Već sam ti rekla. Pogledaj, ja hodam sa štakom, nikad nisam bila u Sankt Peterburgu, rekoh ti to već deset puta. Ja sam samo jedna skromna bibliotekarka.

- Dobro. - on ustade.- Računajući po satu iz tog vremena, ona će se sad pojaviti i sve razjasniti.

- Koja ona?- sitna jeza mi prođe kičmom. - Ona koja je ja? Zar ima takva?

- Ima! - odgovori ona. Izvuče se ispod stola, i protrese njene jahaće pantalone i plišani sako, sede na jednu stolicu i zatraži cigaru. Njena kosa beše do polovine leđa, a oči su joj se caklile kao mačje. Noge u čižmama pruži preko druge stolice. – Tačno na vreme! – reče on

- Ko si ti?- upitah je ja, sledivši se od pomisli da zapravo znam ko je.

- Ja sam ti a ti si ja! - onda se okrenula prilici kome je zapravo bilo smešno to što se dešava. -  Zašto ti uporno dolaziš kod ove ćopave?  Jeste da radi sa nekim knjigama, da je pročitala sve što si ikad napisao, čak i ono što si želeo, a nisi nikad, ona… ONA jednostavno nije tvoj tip. A i suviše je bleda, providna, tako tamna kosa, prosto mi je krivo da imam jednu takvu neaktraktivnu dvojnicu.

- Sad ću ti reći, pa da prestane više ova farsa! - reče joj on i podrobno me osmotri.- Znao sam da ćeš doći ovde, kad-tad, da vidiš kako zaista izgledaš, bez tona šminke.  Vidiš, ona je prirodna i iskrena, pametnija je, nenametljiva i zato nju volim više! – reče pa ustade.

- Ti si bezobrazan! Znam da me voliš i da ne možeš bez mene. - okrenula mu je leđa, pa se zagledala u mene tražeći neku još sličnost između nas dve. – Kako možeš više da voliš nju, kad sam ja ona?!

- Pa ne znam ni ja, eto, ali volim… I sad ste vas dve, razumeš?

- Naravno,  ja sam ona, ja sam njen alter-ego. ono što ona nikad nije bila, ona bi želela da je kao ja, ali to je duboko u njoj zakopano, to je strašno, imala je tu odvažnost kao dete, ali sada je ništa. Baš tako! – reče.- Hajmo nekud, ovde je baš dosadno! – držala je cigaru dugačkim tankim prstima. – Moja dvojnica je prilično zamorna, isto kao i jurnjava za tobom! – rekla je, na te reči lepi mladić mi namignu, podignu cilindar i blago se nakloni. – Ja te ne teram da me juriš! Odoh sad.

- Gospode dragi.- rekoh. Stašno mi se spavalo i utom začuh otvaranje vrata sa spoljnje strane, pa odgurnuh svoj alter-ego i legoh. Tonući u san, pomislih da ja zapravo već sanjam.

Negde na Dunavu, u sred januara, stajahu kraj gvozdene ograde dve prilike, poput senke, zgledane u mutnu reku, što se plela poput vretena od vetra. Sneg je sitno padao po njima.

- Ako me toliko voliš, pustila bi me da dišem. Kud naletih na tebe one noći…- kaza on razočarano.

- To je prst sudbine, ti me voliš, a izbegavaš- njen glas je zvonio poput zvona, remeteći tišinu noći.

- Ta devojka je ti, razumeš, dokazao sam ti da imaš duplikat, tvoj alter…

- Ego sam ja, tj. njen alter-ego, ona je sva smušena i smešna. Zamisli živi sa mačkom i radi u biblioteci. Ja sam tebe volela i pre one noći kad smo se sreli.

- Ma ako nastaviš tako sa tvojim robovlasničkim stavom, pobeći ću od obe, kunem ti se! - razočarano spusti ruku sa cigarom koja se nije gasila.

- Ajmo malo da prođemo gradom, molim te, uželela sam se smoga i automobila, snega i noćnih šetnji. - reče mu, skrećući sa teme.

- Sad je tri ujutru, nema toliko kola. Čekaj malo, od kada to tebi nedostaju smog i automobili, da si rekla da ti nedostaje kočije i konji, pa da razumem.- reče on, dok mu se u čelo uplela uzdužna bora, koja je narušavala njegove savršene crte lica. Ona se nasmeja, grleno poput grgoljenje potoka, oči zasvetle iskrom, ostavljajući nedorečenu misao o tome koja  je zapravo ona!