Oz (šesti deo)

Oz je usporio korak. Iako jutro nije bilo mnogo hladno, prvo što ga je usporilo bio je tamno sivi dim koji se u ravnomernim naletima kretao od krova prema oblacima, kao da ga neki div izdiše dok spava. Znao je da se približava ljudima. Pomalo umoran ali siguran u sebe ubrzao je korak. Upoznaće se sa njima, odlučio je. Na kraju, zbog toga je I krenuo na ovaj put. Iako nije znao pravi razlog kada je tog jutra odlučio da krene, sada mu je bilo jedino logično objašnjenje. Da upozna svet. Čitav svet.
Pas u dvorištu je počeo da laje I Oz ustuknu. Pogledao je brzo oko sebe I zaključio da se sa druge strane puta, odmah preko puta kuće, nalazi mali, čini se, ljudskom rukom oblikovan, šumarak. Sjajno mesto, pomisli I krenu prema najvećem orahu među drvećem. Možda bi ipak bilo mudro da malo sačeka. Tu će prenoćiti pa će odmah ujutru da se predstavi ljudima koji tu žive. Bio je nestrpljiv, ali I dovoljno oprezan. Nije planirao da nešto posebno proučava ovu kuću, samo je želeo da sebi da malo više vremena da se pripremi za svoj prvi susret sa svetom koji je tako silno želeo da upozna. Seo je uz drvo I počeo da razgovara sa njim. Kao I mnogo puta pre toga.
-Ti si ovde dugo, vidim. Sigurno poznaješ ove ljude jako dobro. Ne bih da budem nepristojan, ali možeš li mi reći nešto o njima? Rekao bih da su dobri. Vas ovde dobro čuvaju.
Nije dobio nikakav odgovor. Još jedno ćutljivo drvo, zaključi. Nije očekivao sva ta zbunjujuća dešavanja koja su usledila.
Pas se samo na trenutak primirio. Još jedno od onih čudnih vozila ubrzo je došlo I uvuklo se u veliku sobu čija se vrata otvoriše sama od sebe, a koja se nalazila pomalo usamljeno malo dalje od kuće. Ubrzo izađe čovek noseći u rukama prepune kese nekih stvari I uđe I on u kuću. U prolazu dobaci prijateljski pozdrav psu. Nedugo zatim, na zadnjem delu kuće se pojavi žena sa velikom kesom u rukama, ubaci je u neku kutiju koja se nalazila pored samog puta I vrati se žurnim koracima nazad. Delovali su prilično staro I muškarac I žena. Oz proceni da su imali više od 60 a verovatno manje od 80 godina. Ipak, kretali su se prilično lagano I hitro za ljude njihovih godina. S obzirom da dugo potom niko nije ni izlazio ni ulazio u kuću, zaključi da su tu živeli samo njih dvoje. Dim sa krova poče brže da se kreće. Iako je odlučio da se tek ujutru upozna sa njima, nestrpljivost mu nije dala mira I nikako nije mogao da zaspi. Ipak bi mogao da pogleda malo izbliza. Biće oprezan.
Bacio je pogled kroz prozor. Znao je da to nije u redu, to su ga davno naučili u hramu. Ako nešto želiš, pitaj, ako bi nešto da vidiš, zatraži, ako ti je nešto potrebno, zamoli.
Muškarac je večerao za stolom dok je žena rasklanjala sudove u kuhinji. Gotovo u isto vreme kada je čovek ustao od stola I udobno se smestio na kauč ispred velike kutije iz koje su dopirali zvuci, žena završi sa raspremanjem kuhinje I poče da skuplja sudove I ostatke hrane sa stola. Delovalo je kao da im je ta radnja, beskrajno mnogo puta ponovljena, postala toliko prirodna da se o njoj I nije moralo razmišljati. Brzina kojom je čovek jeo bila je savršeno usklađena sa brzinom kojm je žena sređivala kuhinju nakon pripreme te iste hrane koju je on jeo. Čovek je menjao slike na kutiji ispred sebe dok je ona pospremala sto. Još jednom, upravo kada je on pronašao sliku koja mu se najviše dopadala za gledanje, ona je završila svoj posao. Žena ugasi sva svetla u kući I sede u stolicu koja je imala umesto nogara nešto nalik na skije samo iskrivljene. Neko vreme su bez reči gledali u sliku koja se pomerala na velikoj kutiji I isto tako savršeno sinhronizovano, bez reči u jednom trenutku, istovremeno su ustali, ugasili kutiju I krenuli u drugu prostoriju. Na spavanje, zaključi.
Prijalo je Ozu to što je video. Bili su slika savršenog para. Dvoje ljudi koji deluju kao jedan. Bez reči. Bio je preumoran da bi dalje razmišljao o njima ali ga ta činjenica ohrabri još više da je potpuno bezbedno da se upozna sa njima. Vrati se svom velikom orahu I odmah zaspa.
Probudio ga je pas koji je očigledno tražio hranu koju ubrzo I dobi. Dok je pas zadovoljno okretao činiju sa hranom Oz se uputi ka kući. Vreme je, spreman je.
Vrata mu otvori muškarac.
-Dobro jutro. Ja sam Oz.
-Dobro jutro Oze, ja sam Vir. Čini mi se da putuješ izdaleka. Hoćeš li da uđeš?
-Da, putujem jako dugo, voleo bih da uđem I upoznam se sa vama, ako je to u redu.
-Naravno da je u redu. Izvoli, uđi, ovo je moja žena Lea.
-Dobro jutro Lea.
-Dobro jutro stranče, jesi li gladan, žedan, umoran...
-Hvala, rekao bih da sam najviše radoznao I pomalo željan razgovora, jako dugo putujem sam. Jedino sam sa drvećem razgovarao. A I ono ovde kod vas nešto nije pričljivo.
Vir se nasmeja na sav glas. Lea takođe. Bio je to tako blaženo opuštajući osmeh. Oz je bio srećniji nego ikad. Ipak nisu tako zli ovi novi ljudi. Zaključi. Prilično brzopleto.

Nastaviće se...