Plavetnilo

...Videćeš prizore potresne... Videćeš nesretne i bolesne... Od tebe očekuju spas... – zvuci popularne melodije tutnjali su mi kroz glavu. Otvorio sam oči, pogledao u budilnik, zažmurio. Nedugo potom, grabio sam trotoarom, ne pitajući se kako sam se tu stvorio.

Novorođenče umotano u pelene ležalo je ostavljeno pored kontejnera i plakalo; pogurena starica, očito pijana, rigala je držeći se za banderu; sredovečni ćelavac velike glave, u prugastoj pižami i klompama, drhtao je kao da ima groznicu; debeljko mojih godina zurio je u mene svojim praznim očima i pružao ruku da mu udelim koju paru; nekoliko tipova atletske građe, odevenih u crno i sa fantomkama na glavi, presretalo je prolaznike i otimalo im novac...

Skrenuo sam levo, u prvu poprečnu ulicu – prizori su bili identični, samo su akteri imali drugačija lica i nije bilo onih razbojnika. Isto se dogodilo i u sledećoj ulici. Produžio sam dalje kao da imam đavole za petama i ubrzo ušao u širok bulevar koji vodi ka centru grada. Ali kao da sam iz jedne zone sumraka upao u drugu – ovde nije bilo žive duše. A onda se odnekud pojavila olupina od busa i ja sam, kao tuđom rukom vođen, pojurio za njom.

U trenutku dok je bus stajao na semaforu, pokucao sam na krnjava zadnja vrata i ona su se nekim čudom otvorila. Ruku mi je pružila devojka u teksas jakni i tesnim farmericama, i ja sam se ukrcao unutra.

Bila je negde mojih godina, dakle dvadeset i kusur. Ovde, daleko od tuđih, radoznalih pogleda, upućeni smo jedno na drugo, pomislio sam i krenuo za njom. Ona se zaustavila na srednjoj platformi, i tu smo, neko vreme čvrsto se držeći za šipku, stajali jedno naspram drugog. I tu me je obasjalo nebesko plavetnilo njenih toplih i čežnjivih očiju, koje su zračile iskonskom lepotom.

Razmišljao šta da joj kažem, a da to ne zvuči glupo i otrcano, a ona me je upitno gledala i osmehivala mi se.

– Ti si, dakle, ta koju tražim godinama. Kako ti je ime?

– Anđela.

– Anđela, ja ću biti tvoj dečko i tvoj vitez i sluga pobožni, i tvoj rob... Tako je zapisano...

– Nisam znala. A gde je to...zapisano?

– U efemeridama.

– Uh, tako daleko. – nasmejala se, a onda onu slobodnu ruku pružila ka meni i dodirnula me po obrazu:

– O, pa ti stvarno postojiš! Mislila sam da sam te izmaštala...  

– I jesi. Ja sam tvoj san. A, kao što vidiš, snovi postaju stvarnost!

– A, neee! – prilepila se uz mene; naša uzdrhtala tela na trenutak su postala jedno. Onda mi je šapnula:

– Ja sam tvoj san.

Utom se oglasio budilnik i te slike je nestalo. Ubrzo ju je zamenila druga: preda mnom je stajao streljački vod  obaveze i besmislice koje će mi ispuniti dan. Još jedan u dugom nizu...