Portret bljeska lepote

Mora da se to događalo u srednjem veku, sigurno tada, jer sve je ukazivalo da je Grofica pozirala Sebastijanu R.  A ona,  iako vanvremena, živeće uvek. Živeli su u 17. veku. I danas, mnogo vekova kasnije, živa je legenda da niko, baš niko duže od nekoliko treptaja oka ne može posmatrati tu mističnu sliku. I danas, kao i onda, kako govore spisi, samo bljesnula prijatna svetlost, hipnotišući posmatrača, opijajući ga nekim neobičnim sladostrašćem. Da, baš tako, teških koraka bi se svako udaljavao, a opet svako bi želeo da se vrati, ali nikako više ne  bi mogao stati, poput kletve da će ostati skamenjen, samo jedan pogled i ništa više.

Grofica je bila poznata po svojoj lepoti, ta slika, ko je bolje mogao ugrabiti bljesak, mogao bi posvedočiti, ali iznad lepote i pameti, posedovala je moć, skoro magijsku moć, da vlada bez ijedne izgovorene reči. Nikuda nije izlazila, retki su  bili koje je primala u  svoj dvor, samo one koji bi pognutih glava, pogleda zakovanih za pod, mirno stajali i čuli tek nekoliko reči.

U samovanju, izabranom da lepota ne odlazi uzalud u oči nedostojne lepote, poželela je da iza sebe ostavi portret. Dugo je o  tome razmišljala, ali nijedan slikar u Kraljevstvu nije bio po volji, ne zato što ih ona nije želela, već ih je  njihova gordost sputavala, pa  bi padali kod prvog stepenika, a odaje su  stajale na vrhu, uklesane u kamenoj planini njene lepote.

Prolazile su godine sve dok jednom na vrata dvorca ne zakuca siromašni slikar iz udaljenog  grada, koji je lutao u  sopstvenom snu  tražeći svoju gospodaricu. Skromno i ponizno pokloni se služavki, pitali bi se zašto njoj, ravnoj njemu, ali otkucaji srca, govorili su mu da od prvog koraka ma  koga da  sretne, mora se klanjati, ne njima, već njoj. Znao je da  bez svoje gordosti ,koju nije imao, možda i može doseći visoku  kulu.

I gle čuda, za tren oka, kao ptica, našao se pred vratima, tiho, da ne uznemiri sklad raskoši i lepote, da ne naruši poredak moći, pokuca i kleknu i tako sklupčan u poniznosti, otvoriše mu se vrata, oseti sjaj, toplinu, ali glavu nije podizao, ne, on mora puzeći doći do prestola i...

Iza zatvorenih vrata tekli su  dani, meseci, nedelje, ništa, ni  najmanji šum se nije čuo, a dvorjani, na prstima bi ostavljali hranu i odlazili.

Niko sa sigurnoću ne može ispričati  ostatak priče, mašta je smišljala svakojake događaje, ali tu iza zatvorenih vrata... Možda, možda je istinita priča sa požutelog papira, za koju kažu da ju je Sebastijan  ispisao, ali samo su se nazirali redovi, nagoreli od vatre...da nikada pogled nije podigao, da hranio se strašću  poljubaca, da je  spavao kraj njenih nogu  i jednom završio sliku...

Nikada ga više niko nije video, nikada ništa ni nalik na njegov rad nije se pojavilo. A  zašto,  pa on je nevidljivim pogledom pozvan, kao izabran iz mnoštva, da oslika moć I lepotu, da bljesak zaslepi svakoga ko pokuša da ukrade ono što mu ne pripada.