Poslednji dan života

Poslednji dan života izgleda manje-više isto kao i svaki drugi dan pod kapom nebeskom. Možda pomalo liči na neke daleke, davne i drage dane iz bolje prošlosti, uokvirene mirisima bezbrižnog detinjstva – punjenih tikvica, sladoleda na točenje, sredstava za zaprašivanje komaraca, asepsola iz Doma zdravlja, ili na onaj jučerašnji dan, i nekoliko identičnih pre njega – zbog istovetne temperature i lipa, koje su ove sezone toliko poranile sa cvetanjem, da su sve gradske apoteke potpuno nespremno dočekale kidisanje mrzovoljnih asmatičara na antihistaminike, ličeći na putare koji se češkaju po glavi zbog iznenadnog snega u decembru, jer znaju da nisu obezbedili dovoljne količine rizle i soli.

Sredoje Spasenović, zvani Spale Kurton, sin ozloglašenog žarkovačkog preduzimača i investitora i gazda kafe-restoran-kluba Reks, probudio se toga jutra iznenađujuće dobro naspavan. Počeo je da pušta bradu i strašno ga je svrbela koža lica, a najviše odmah posle ustajanja. Bio je veoma zadovoljan slikom koju vidi u kupatilskom ogledalu. Maksimalno izdefinisana muskulatura, besprekorno izbrijan torzo i svakako predimenzioniran džojstik, koji skoro da je kao preplašeni mrmot provirivao iz blago razglavljene nogavice firmiranih bokserica sa žućkastom, skorelom flekom na prednjici. Naduvao se u grudima, počešao se po mudima, pokušavajući da odglavi kopču, kao prst debele ogrlice sa raspećem u prirodnoj veličini, koja mu se od spavanja tako izuvrtala i urezala u kožu, ostavljajući mu popriličan reljefni zlatotisk na vratu. Mora se priznati da mu nije bilo lako da iskoristi dan, čak ni ovaj sa repa natalnog kalendara. Priznao je da duguje samom sebi jedno kraljevsko tuširanje sa sve šaumom, regeneratorom, aloja balzamom i hidrantnim kremama za telo koje mu vraćaju izgubljenu vlažnost i mekoću. Slajtli pičkasto, ako mene pitate za savet, ali kud svi hipsteri, tu i klajne Sredoje!

U lokalu je bilo sve po starom. Sačekala ga je kontrolisana, umerena panika, kao uostalom i svakog prvog u mesecu. Rekli su mu da su zvali: poslastičar, HORECA menadžer i neki novi producent sa TV Lajt u vezi dogovora za sponzorisanje novog rijalitija „Moja žena – moj šampion“, u kome se parovi nadmeću ko ima najeksplozivniji amaterski, kućni video snimak seksualnog odnosa, uz uslov koji promoviše porodične vrednosti – da je filmić nastao u braku. Da malo dosoli situaciju, pobrinula se i bivša pomoćna radnica u kuhinji, koju su mesecima držali polu-zatočenu i neprijavljenu, a koja ih je odrukala tek sad, kad su je najurili jer je ostala u drugom stanju. Vešto je izbegao da se pozdravi sa inspektorom rada, koji je banuo po prijavi, dajući mig konobarima da mu se nađu i ispune sve gastronomske želje. Sačekala ga je i poruka isvesnog fićfirića, koji se predstavio kao menadžer Brankice Kendi, koja je sledeće subote trebalo da nastupi u klubu. Rekao im je poslovno da je, po ugovoru, toga dana bio poslednji rok za uplatu avansa, te da im je keš jedina prihvatljiva solucija.

„Jebem im mater narodnjačku!“ preslišavao se Spale u sebi. „Malo mrdne dupencetom... Malo sisići, suknjica, štiklice, tangice... I, eto ti tri somića za četrdeset pet minuta! Ja bre treba da se otelim i rasprodam sve piće, i jedva da sam dobar duplo kol'ko oni... Nema, sve je otišlo u kurac, majke mi, dobri moj gospodine inspektore...“ vajkao se, dajući glavonji iz Republičke inspekcije dve karte za subotnji šou. Za ćerku i drugaricu!

„Ma kakvi, neću da čujem da platite... Drugi put!“

Do ručka mu nije bilo ostalo još previše vremena, ali je uspeo i da skokne do banke, podigne odela s hemijskog čišćenja i plati usput članarinu za prethodni mesec u teretani. Jedva je sačekao podnevnu klopicu! Dve domaće dunje, goveđa pršuta, sir, kajmak, projice, teleći medaljoni, mladi krompirići, zelena salata, srneća leđa, kafica i pola litra kabernea Radovanović. Kao da mu je poslednje, daleko bilo! Zatim kubanska cigara, ona što je čokoladne lepotice rolaju unutrašnjom stranom butina, i dugi, ravnomerni izdisaji aromatičnog dima potpuno ostvarenog čoveka koji sutra, na primer, ne mora ni da ustane iz kreveta, ako to ne bude hteo! Ili ako mu se ne bude dig'o! A onda, ni sam ne zna iz kog razloga, počeo je da prebrojava u glavi koga je sve karao prethodne nedelje. Impozantan spisak! Ovu iz kuhinje! Onu sisatu iz teretane... dvaput! Neku matorku, Jasnu, ženu ćaletovog dobrog prijatelja! I potpuno opičenu, tetoviranu tinejdžerku, koja mu je rekla da bi mogla da mu rodi sina i da je do sada bivala isključivo u dugim vezama! Nasmejao se do suza, na brzinu prelistao fakture dospele za plaćanje i otišao da „protegne noge“, koliko se sećao konobar Rade njegovih, ispostaviće se, poslednjih izgovorenih reči.

Iako je nepogrešivo znao da „ne jebe lep, nego uporan“, verovatno bi mu SMS upozorenje „To što si jeb'o, jeb'o si!“, odaslato direktno od rogonje iz podzemlja, ili nekog njegovog akaunt menadžera za Vidikovac, Žarkovo i Banovo Brdo, dodatno podiglo budnost, samo da je znao za jadac, i da je na vreme ukucao identifikacioni kod *666# i aktivirao specijalni vikend paket andergraund rominga „Ogrebi i odjebi“. Ovako, ostatak dana mu je ostao u magli, a magla će mu uskoro prekriti ostatke! Poznata adresa, simpatično lice, poneka suza, naravno ne njegova, i prilično neugodna konverzacija; ali ništa posebno, ili ne daj Bože, zabrinjavajuće. Osim... Možda malo napadno ljubaznog insistiranja da iskapi do dna smuti od cvekle, jabuke i đumbira, toliko bljutavog ukusa da čovek ne poželi da ga ikad više proba u životu. O boravku u kadi, laganom isticanju krvi i urina, „rigor mortisu“, i komadanju sopstvenog, atletski našpanovanog tela, više nije imao nikavu, ama baš nikakvu svest. Jedino, ako je to uopšte važno za čitaoca ovih redova, osećao je neku iskonsku, arktičku hladnoću i kao da je kroz izmaglicu ledenih kristala video obrise pakovanja graška, boranije, kukuruza šećerca, seckanog voća za kompot, i nekoliko providnih, plastičnih kesa sa zalepljenim stikerima „rozbratna“, „šnicle“, „sitnež za čorbu“, „plećka“ i „batačići i krilca“. Verovatno mu se samo pričinilo!

Vladimir Jovanović