Pravo na ljubav

Ta devojka je bila naprosto luda, smatrali su mnogi. Dok bi ih gledala, upiljila se u sagovornike svojim krupnim, vodenastim očima u kojima su plovile ribe, barke izokrenute naopako i to su obično videli pijani momci posle duge terevenke, kada su, ne znajući kako, završili pričajući sa njom, dok bi se tavanica i pod slili u jedno, a oni završili pod stolom, ne sećajući se šta je ko  pričao.

- Uostalom, zar svi ne nose neko ludilo u sebi.- govorila je ona, namerno farbajući kosu u dve boje, roze i boju zlata, ali za divno čudo, uklapalo se u njenu odeću i celokupni život.

Bila je bogata, ali rano je ostala bez roditelja, živela je samo sa nagluvom babom i po ceo dan je šetala po praznoj kući, osluškujući prošlost koja je otkucavala vreme u starom satu u kuhinji, sanjajući o nekoj velikoj ljubavi.

Ponekad bi dovodila drugarice kojima je pravila egzotična pića od voća u koja je dodavala po malo votke, i razne male sendviče na koje je stavljala suncobrančiće i čačkalice sa zastavama. Rodjendan je pravila svakog meseca tako da zapravo nisu ni znali kad je rodjena.  Devojčice su poblesavile i dolazile kuće gde su ih majke grdile braneći im da odlaze kod nje, ali kod nje je bilo toliko zabavno da naravno nisu slušale svoje majke.

Kako je odrastala, tuga i usamljenost se uvukla u njeno srce. Iako je imala mnogo veza, uglavnom za jednu noć, niko je nije voleo kao što je želela. Nedostatak ljubavi u detinjstvu mnogo je boleo, imala je slike majke koja je bila nežna, krhka i ljupka na slikama, ali nije uspevala da prizove njen glas u sećanje.

Dane je provodila napolju, obilazeći razna mesta, ulice, trgove, polja, livade, samo da ne bi bila u kući, a noću bi sedela u nekoj od kafana u centru grada, poručivala bi pića sa društvom koje je zaista bilo lako pronaći, i bezbroj momaka je menjala samo da ne bi bila sama, neretko ih  pozivajući u svoj dom da bi upotpunila prazninu u sebi. Tako je upoznala visokog, crnog momka, koji joj se mnogo svideo, ali koji nije gajio prema njoj ni trun zanimanja.

- Suviše si laka, dostupna svima, ne želim te!

To njegovo da je ne želi samo je pojačavala njenu želju za njim, morala je biti njegova po svaku cenu. Ponavljala je neke obrede, uglavnom kraj reke, smatrajući da će voda odneti sve loše iz njenog života, a doneti dobro. Sela bi u prašinu i grančicom crtala neke crteže. Tuga joj je stvarala mrenu pred očima, pa nije mogla da se pokrene, gledala je dugo u reku koja protiče, i tek kad je ukočenost zaposela njene udove, ustala bi, obrisala prašnjave ruke o haljinu i nastavila da hoda i priča sama sa sobom, samo je usne micala. Spustila bi se strmim putem, prepun kamenja i polupanih, praznih flaša, vijorile su se plastične kese kao zastave na granama drveća, hodajući po arhipelagu od plastičnih flaša i kojekakvog plastičnog djubreta. Retki pecaroši su stajali uspravno u svojim čamcima, pecajući plastiku, kao da je ne vide i ona se ponekad svađala sa njima, govoreći im da očiste reku. Ali oni je nisu slušali, lepota prirode je bila u tim flašima. Ponekad bi sama skupljala  otpad i činio se uzaludan taj posao, gledali su je i smejali se.

- Ostavi to, nek čisti ko je bacio.

Ona bi popričala sa pticama, usput pevajući nekakvu pesmice, berući  travuljinu i korov i vraćala se u svoj mauzolej. Brigu o novcu je vodio očev investitor i prijatelj iz školskih dana, davajući joj odredjenu mesečnu svotu za život i ona nije razmišljala o tome.

Kakav divan život, mnogi su je smatrali srećnicom, živeti sam bez ograničenje, potpuno slobodan.

- Bog mora da zna odgovor zašto ja nemam pravo na ljubav? Zašto? - gotovo je zaplakala.

- Možda je odgovor u mom oblačenju, ponašanju, kosi, možda sam mu zato odbojna.- pa je prefarbala kosu u smedju, skratila je, oblačila se kao i sve devojke, nije odlazila sa raznim momcima i čekala je.

Napravila je veliku žurku u svojoj kući, na koju je i on došao. Opila ga je, a on je, ne sluteći ništa, pristao da bude njen te noći, makar i pijan. Ostvarila je svoju zamisao. Samo što to nije značilo da će ga zadržati.

Oko podneva je ustao, kuća je bila prazna, sedela je mirno na terasi i pila kafu.

- Lepša si sada nego sa onakvom kosom, ali ipak ne mogu da budem sa tobom. Okrenuo se i nestao brzo poput pume. Ona se nasmešila.

- Bićeš ti moj, videćeš!

Prošli su meseci. Došao je decembar. Hladna zima je došla rano, sneg se osipao kao pesak ne zadržavajući se, a ona je šetala parkom i ulicama grada. Noć je rano padala, ponekad se magla spuštala nad gradom, osluškivala je, gurajući ruke duboko u džepove kaputa, glasovi ljudi i lavež pasa su se gubili u daljini.

-Mislila sam da će moja mala čarolija delovati. - govorila je sećajući se one avgustovske noći, osećajući njegove usne na svojima, kao kakav gorki pečat pekle su je usne. Plakala je i suze su se topile na njenim vrelim obrazima. Želela je da se zamrzne, verovala je da će hladnoća zamrznuti njeno srce i pretvoriti ga u led. Ipak...

Jedne noći, šetajući nepoznatim parkom, začula je svađu i viku muškaraca, pa zatim pucnje. Neko je viknuo:

- Beži, brzo!   

Ona se sakrila iza drveta, a tren kasnije protrčali su kraj nje, proklizavajući po zaleđenom snegu. Onda je sve utihnulo. Brzo je potrčala u pravcu iz koga su se čuli pucnji, ugledala je ranjenog mladića gde sedi u snegu, klekla je kraj njega, tražeći ranu da bi zaustavila krv, usput pozivajući hitnu pomoć.

- Pusti me da umrem, ko si ti? Gledaj svoja posla.- rekao je.

Osetila je zadah piva i cigara.

- Pijana budalo.- prosiktala je. Nije videla u mraku ko je, ali glas joj se učini poznat.

- Pusti me da umrem. - ponovio je, tonući u san. Bio je pijan ko klada. Ona ga ošamari.

- Ej, budi se kretenu glupi, ne možeš umreti od rane na butini, ne budi takva kukavica, očigledno tvoji napadači ne znaju gde trebaju da gadjaju.

- Aman bre, pusti me, još me i šamarš! Ovako nemoćnog! I šta šetaš u ovo doba po praznim parkovima, prodavačice noći.

- A sad si budan! Kad ti izvade metak, ja ću te ubiti golim rukama.

- Samo ako ti ja dam da me zadaviš.- počeo je da se smeje. Pritisla je ranu.

- Aaa, to boli, jel si ti normalna?

Došla je hitna. Popela se zajedno sa njim, rekavši lekarima da mu je devojka  i tek tada ga je prepoznala:

- Ti? Pa da mi je neko pričao da ću tebe da vidim ovde...

- To isto mogu ja da kažem za tebe. Da sam znao da ćeš ti da me spasiš, umro bih tamo.

- Mnogo smešno. Nisam znala da se baviš kriminalnim poslovima.

- Ja?!.. Dugovao sam im pare, jer stalno pijem od kada sam tebe sreo, ne mogu da te zaboravim. Šta si mi uradila? Upropastila mi život.

Ćutali su. Povremeno bi pogledao u nju, a ona je gledala u mali prozor na ulicu. Najzad su stigli u hitnu.

Posle operacije prišao joj je glavni hirurg.

- Uradili ste odličan posao. - nasmejao se - Momak je živ zahvaljujući vama. Kad se probudi, moći ćete da ga vidite.

- Hvala vam, doktore.

Tako, ponekad, ne biramo mi sudbinu već sudbina bira nas. Zavoleo je vremenom. Nije bitno šta smo bili, bitno je ka čemu težimo. I devojka je dobila pravo na ljubav, pravo da zavoli i bude voljena.