Priča se priča...

Jak letnji pljusak okupao je skadarlijsku kaldrmu. Sklonio sam se pod suncobran jednog restorana na samom početku ulice Strahinjića bana. Stajao sam nekoliko trenutaka, a onda odlučih da sednem za jedan od slobodnih stolova i sačekam da prođe kiša. Naručio sam veliko točeno, stavio kese sa voćem i povrćem, koje sam malopre kupio na Bajloni pijaci, na slobodnu stolicu i počeo da posmatram prolaznike koji su bežali od kiše, skrivajući se pod strehe okolnih zgrada.

Pored mene, za drugim stolom, sedeo je mlađi par. Ručali su i poluglasno pričali. Stolovi su bili relativno blizu, pa sam mogao da čujem njihov razgovor. Pričali su na ruskom. Ništa neobično. U užem centru grada, poslednjih meseci, češće se čuje ruski nego srpski. Razumem ruski, učio sam u školi, tako da sam mogao da prisluškujem.

Pričali su o hrani koju su jeli. Žena je jela neku salatu, a muškarac meso sa povrćem. Gunđao je, a potom zvao konobara. Konobar je odneo do pola pojedenu porciju i doneo mu neke sendviče. Četiri mala, na velikom tanjiru. Pojeo je jedan, popio malo vina i zapalio cigaretu.

Kiša je polako jenjavala. Spremao sam se da krenem. I, taman, kad sam mahnuo rukom konobaru da mi donese račun, muškarac se okrenuo prema meni, promumlao nešto nerazumljivo i uvalio mi svoj telefon u ruke. Na ekranu je pisalo: "Naručio sam sendviče sa pastrmkom. Nisu mi se svideli. Da li želite da ih pojedete?"

Bio sam zbunjen, ali sam uspeo da pristojno kažem: ”Spasiba, spasiba, I am not hungry", stavivši ruku na srce. On je klimnuo glavom, uzeo telefon, pozvao konobara, platio račun, a zatim su oboje ustali i krenuli. Okrenuo se prema meni, mahnuo rukom i rekao "dasvidanja". "Dasvidanja", rekoh.

Ostadoh još par minuta, začuđen, zatim platih račun i krenuh uz Skadarliju. "Davaj, davaj, idi sjuda..." , odzvanjalo je ulicom.

Autor Milan Neđić