Ptičica
Moja ptičica ove godine puni osamdeset godina. Gledam je, malo savijena u stranu, sa nesigurnim hodom, krila joj zakržljala. O, kako je volim! Osetim koliko je sama i nesrećna pored ljudi oko nje. Sama je, jer ne podnosi ljudsku hladnoću. I onda se buni, nešto zakrešti kao malo dete kada plače bez razloga. U stvari, ispušta krike očaja, jer joj treba mala pažnja i zrnce ljubavi.
Tu sam, dođem kada mogu, obiđem je, nahranim, nasmejem. Slatka moja ptičica. Joguni se, jer je ostarela bez sestara i braće, bez nekadašnjih putovanja i druženja sa rodbinom, bar.
Povučeni u svoje kaveze, zastrašeni iluzornim strahom medijske propagande, ne viđamo svoje, ustručavamo se da ih poljubimo, zagrlimo. Ja baš i ne slušam savete i preporuke za bezbolno ispiranje ljudskih osećanja, iako, vidim za vrli novi svet, kao što sam pisala u nekim mojim pričama, biće da je to balast kojeg se treba oslobađati. Budućnost treba nepogrešive robote ljude bez ikakvih emocija, to je jasno.
Cakle okice u moje ptičice. Grlim je. Priprema se za još jednu operaciju u nizu svog skromnog dobro otrpljenog i preživelog bitisanja. Samo da ne postane biljka. Samo da izdrži i proživi kako i koliko treba. Naučila sam se da prihvatam i život i smrt na isti način, svoj. Pričam joj o svom saznanju, o praštanju, duhovnom uzrastanju, o ljubavi. Sve negira dok maže na hleb neslani kajmak. U šoljicama od kafe sipamo po malo rakije. Nazdravljamo uz moje želje za zdravlje, sreću i ljubav i sa njenim „do mojega“ kao završetak zdravice. Smejemo se. Shvatam te negacije. O, kako mi je jasno to odbijanje sopstvene sreće, zdravlja i ljubavi! Prevarili su mnogi moju ptičicu, zato je takva. Grlim je, ali, kada bih mogla da joj nadomestim ta krila koja zakržljala i slepljena za njenu napaćenu dušu stoje kao blaga uzdignuća, bila bih najsrećnija. Zato je često obgrlim svojim dugim, mekanim krilima feniksa. Ne veruje ona u to, ali joj prija.
Pomislim kako sam tu, od nje, nasleđenu dečju naivnost odnegovala sa toliko duha, do apsurda. I dalje je negujem, neka to bude uspomena na moju ptičicu. I od nasledstva još puno osećajnosti i ništa više. Neka, dovoljno je.
Na njenu ljutnju, smejem se. Na njeno tugovanje odmahujem rukom kao da je to ništa, vešto skrivajući suze. Na njenu bol delujem kao antidepresiv i umirivač bolova. Nekada ni ja nemam snage da je ubeđujem u dobro, lepo i vredno življenja. Pustim je da odboluje, jer na moje“život se živi“, ona odgovara: “Koji život? Ovo nazivaš životom? Serem ti se na ovakav život!“
Ja se smejem, gaseći u sebi moju ogorčenost zbog njene ogorčenosti.
Sledećeg momenta obe umiremo od smeha. Nazdravljamo životu kakav god da je.
Moja ptičica sada spava. Ponekad kada noću ustane, padne. Često nema nikoga da joj pomogne.
Kada joj pomažem da se okupa odćutim modrice koje vidim, a ona ih nije svesna. I pomislim kako je sitna i nesrećna moja ptičica, a tako jaka i hrabra. Nadživela je svoje na mukotrpnom putu od obale Rasine do Starog sajmišta, preko mostova na Savi, sa presečenom ljubavi sina, sve do starosti sa malo pažnje i onim mrvicama ljubavi. Kako ih slatko poručka. Te mrvice.
I tako prestrašenu predstojećom operacijom grlim je još nežnije. Tu sam za nju. O, kada bi znala da je čuvam kao anđeo i volim kao Boga, ja, njena ćerka, slika i prilika njenog čežnjutivog srca velikog kao ceo svemir, ma, više i dalje od njega.