Put za slapove Krke

Kasno je popodne. Od niskih gustih oblaka se ne nazire na kojoj strani je Sunce. Razduvalo se. Deca su se povukla u svoje kuće i sa prozora  očekuju kišu. Opustelo je igralište, koje je do pre pola sata vrvelo od života. U to vreme, 1958. godine, i nije bilo nekih igračaka, pogotovo ne u ovom siromašnom Šibenskom kraju, ukleštenom  između prometne ulice na severu, i ružne industrijske zone prema moru, odvojene od kuća usekom za prugu. Bazen sa peskom, nekoliko ljuljaški i klackalica, betonirane ulice bez asfalta, i nekoliko  vrtova sa ispoštenom zemljom – to je bilo sve. Za nas, koji još nismo ni pet godina napunili,  bio je to ceo svet. Sa druge strane prometne ulice bio je park, i otuda je često kretala pogrebna kolona s divnim parom konja Ajron i Elzom na čelu. Uz limenu muziku, vukli su bogato ukrašena pogrebna kola crno-zlatne boje, svilom porubljenom srebrnim resicama oko kovčega, i kočijašem sa cilindrom. Kovčeg je bio uvek isti   ukrašen sa prelepim duborezom i zlatnim alkama.

Skrivena u gustom parku bila je bolnica. Često smo sa naše strane ulice ispraćali tu sporu kolonu, i dok se kočijaš mučio da obuzda rasne konje, ja sam posmatrao njihove ogromne butine i zamišljao koliki bi to pršuti bili. Nisam bio baš uvek gladan ali, koliko se sećam, samo sam jednom do tada jeo pršut kad nam je došao stric u goste. Sećam se i da je stric sam pojeo bar pola pršuta, dok je nas šestoro dece dobilo po zalogaj. Kolona je klizila  niz ulicu pa skretala u desno gde se nalazilo gradsko groblje. Verovatno bi u kapeli pokojnog prebacili u običan sanduk od rendane čamovine, a kočija sa onim prelepim kovčegom bi se drugim putem vraćala u bolnicu.

Kad bih se sa posmatranja pogrebne kolone vratio kući shvatao sam koliko mi skromno živimo. Mi nismo imali ni jedan komad nameštaja koji je bio ispoliran, ili lakiran kao one kočije. Naš najlepši komad je bila kuhinjska kredenca koju je otac svako malo farbao u zelenoi belo, jer je samo te boje imao. Doduše, bio je jedan ogromni masivni sto što smo dobili kao posleratnu pomoć od Amerikanaca, a kojeg nam je bilo žao baciti ili iscepati za loženje. Taj je sto uvek stajao na sredini spavaće sobe prekriven stolnjakom do poda, tako da smo prostor ispod njega koristili kao spremište. Naravno, to je bilo moje omiljeno mesto za igru. Tamo sam, čekajući poziv majke na ručak, zamišljao da glođem onu butnu konjsku kost. Ručak bi se ipak sveo najčešće na “paštu sa krompirima“ - tako smo zvali bučkuriš od svih ostataka koji bi se našli u kuhinji, uvek nepojmljivo lošeg ukusa, kao da smo uvek imali iste ostatke. Jednom nedeljno bi se jelo „meso“. To je bio pohovan mozak (sigurno najjeftinije u mesnici ), ili jegulje sa ušća reke Krke.  

Za omanjim kuhinjskim stolom nismo svi odjednom mogli sesti. Ja bih uvek jeo sa strane ili čekao da se sto oslobodi. Navikao sam. Iz istog razloga bih najradije izašao da se igram kada napolje nije bilo dece. Navikao sam, tako mi je bilo najdraže. Uveče i rano jutro je bilo moje vreme. Tada mi svetlost nije smetala, a i bilo je manje dece da me zadirkuju. Razlikovao sam se od ostalih, jer sam „albino“ - bez pigmenata. Zadirkivali bi me što mi se zenice naziru ispod kapaka, što se vidi kako mi pulsira arterija, što se može nacrtati mapa vena gledajući moje prozirne ruke, što su mi trepavice, obrve i kosa bela. Čak su se i moja braća i sestre  ponašale jednako.  

A majka i otac, odrasli zajedno u nekoj divljini sa dve-tri raštrkane kuće iza Zagvozda, imali su urođen instinkt za opstanak u surovoj prirodnoj sredini.  Ti ljudi, živeći u kamenoj goleti, nisu propuštali ni jednu šansu da nešto prigrabe, da steknu, bilo na snagu ili lukavost. Po njima  svako dete je dobilo šansu da preživi, pa ako ne uspe - božja volja, treba praviti drugo. Zapravo, oca sam malo i poznavao, jer je bio vezista u Jugoslavenskoj mornarici i stalno je bio na moru. Majka je obrađivala to malo vrta punog kamenja i naravno, brinula o nama. Na mene je gledala kao mačka na svoje najsitnije mače za koje se ne treba previše vezivati, jer mu je sudbina već predodređena. Dobio sam ime Baja, po maminom bratu,  koji se rodio jednako beo kao ja i umro u petoj godini. Meni je Baja zvučalo kao privremeno ime ili nadimak, dok ne umrem. 

Posle toliko porođaja majci se „spustio“ stomak. Stalno je imala bolove i postala dodatno nervozna i stroga. Jedno popodne, dok su sva deca bila napolje, kod nje je došla jedna Ciganka. Nije bila toliko stara, koliko je bila izborana.  Došla je sa jednom devojčicom mojih godina. Ja sam se po običaju igrao u spavaćoj sobi, što majka naravno nije ni primećivala. Posle na tanane ispijane kafe  majka je legla leđima na sto i ogolila stomak. Ciganka je kapala rastopljeni vosak oko pupka, postavljala sveće, a zatim ih poklapala staklenim čašama. Sve je ličilo na neki verski obred koji se dugo ponavljao. Posle nekog vremena ona  Cigančica je postala nestrpljiva, i počela šetati po kući. Našla je mene pod onim velikim stolom i zavukla se ispod njega. Bilo je to sviđanje na prvi pogled. Istovremeno smo se nasmešili. Crnje stvorenje nisam nikad video u životu a takve sam zamišljao da žive u Africi. I zvala se Nila, po nekoj reci iz Afrike. Odmah me je pitala jesam li video slapove Krke. “Nisam.“, odgovorio sam. „Nisam ni ja.“, tužno će ona.  

Seanse lečenja stomaka su se ponavljale, a Nila i ja smo ih sa nestrpljenjem očekivali. Bili smo kao crne i bele šare koje su se konačno pronašle na istoj zebri. Nila mi je ispričala kako je često bolesna, pa je mama već navikla da je vuče sa sobom kao svoju mezimicu. I nju su deca zadirkivala zbog njene tamnije kože i zbog toga je bila nesretna. Živela je u ciganskom naselju Šljunčara, negde na putu kad se krene za slapove Krke.  Ciganska  „mala“  je nikla u kamenom useku kroz koji je pruga bila vezana sa napuštenim nalazištem šljunka. Šine nisu nikad uklonjene pa su i dalje prolazile kroz, na brzinu sklepane, straćare. Uskoro smo se nalazili i na dečjem igralištu, kad bi ono opustilo od dece. Često sam je ispraćao do Šljunčare, koja i nije bila tako blizu. Njena krovinjara je bila veća od naše kućice, jer je njena majka dobro zarađivala lečenjem i vračanjem po Šibeniku.          

Mojoj majci je bilo po malo bolje. Uzimala je nekoliko kašika šećera svaki dan i brzo se udebljala. To je bio deo terapije.  Dolasci Ciganke su se proredili. U poslednje vreme je dolazila bez Nile, jer je mala već duže vreme bila bolesna. Baš te srede, pred Đurđevdan, Ciganka je nenajavljeno banula kod majke. Prepirale su se, siktale kao dve zmije i bile na ivici da se počupaju. Ciganka je konačno izašla i zalupila vrata. Jedino sam shvatio da je tražila belog dečaka ( bez koga Nila ne može ozdraviti) i za koga je davala dve koze, a majka je tražila tri koze, što ova nije imala. Tako nekako sam ja sve skontao znajući da sam ja taj beli dečak. Razmišljao sam šta to sve znači. Setio sam se da je onaj ujak Baja živeo samo pet godina, a da sam ja petu već napunio. A već danima sam imao visoku temperaturu i pio neku slanu vodu prokuvanu sa jeguljama, kao jedini lek.      

U bunilu sam pomislio da kad dete ima umreti da se ono daje Ciganima, pa oni onda  od njega naprave sapun, a roditelji za uzvrat dobiju dve koze. A pošto sam ja bio potpuno beo, majka je normalno tražila tri koze. Sutradan je Ciganka ponovo došla. Ovaj put skrušena i uplakana govorila je majci kako mala Nila umire i ponovila kao joj samo beli dečak može pomoći. Majka je i dalje tražila tri koze i na tome je sve stalo. Ostatak dana sam proveo krišom cmizdreći u krevetu. 

To veće, prije nego što je majka zaključala vrata, sam se iskrao i krenuo putem za slapove Krke. Odrasli ljudi imaju one velike sprovode sa konjima, kraljevskom kočijom i muzikom, a mi deca idemo peške. Ne znam  koliko su Slapovi Krke daleko. Tata je uvek obećavao, a nikada nas nije odveo. Odveo nas je četiri puta na kupanje, na neka ostrva ispred Šibenika.  To su bili moji najlepši doživljaji, iako niko od nas dece nije znao plivati. Sećam se ogromne modro-zelene lubenice koja se hladila u moru, ribice koje su mi grickale prste i beskrajno čiste, bistre vode. Tako sam ja zamišljao Raj, iako je tata rekao da on ne postoji. "Jednom ćemo otići na Slapove Krke, tamo je još lepše. “, obećavao je. Samo kad bih znao koliko su slapovi daleko, poveo bih Nilu da ih zajedno vidimo. A da li je ona  živa?  Ubrzao sam korak, možda je stvarno mogu spasiti ?  Kad se pogrebna povorka zaustavi to znači da je čovek konačno mrtav. Zato su te kolone spore, a ja sam zato žurio. Otac mi je jednom ljutito rekao da mi nismo vernici, a ja sam i pored toga u nešto tajno verovao. Morao sam. 

Stigao sam pred Nilinu kuću. Bila je to poslednja i najveća krovinjara u nizu. Iza nje se pod mesečinom  srebrilo jezerce na dnu napuštenog kopa. Neko Ciganče me uvelo u kuću. Tek sam tada video koliko je stvarno velika. Imala je unutrašnje dvorište u kome je bila pogrebna kočija i ona dva velika konja. Svi u kući su bili budni, sveće su gorile na sve strane, osećao se miris tamjana. Pomislio sam da je Nila umrla. Iz polumraka iziđoše Nilina majka i otac. Odmah sam ga prepoznao, bio je to kočijaš sa cilindrom.

„Gde je Nila ?“, upitah. Uvedoše me u veliku prostoriju. Njenom sredinom su prolazile železničke šine. Između šina je stajao otvoren sanduk, onaj isti kojeg sam toliko puta posmatrao. Oko njega je bilo barem četrdeset ljudi, uglavnom žena, koje su brujale u nekom obrednom transu. Nilino crno majušno telo je drhturilo u tom sanduku.   

Bilo je mesta za još jedno malo telo. Legao sam do nje. Dodirnuli smo se leđima. Njena su gorela. Okrenula je glavu i upitala me umorno otkud ja ovde.

„Krenuo sam na Slapove Krke.“, rekoh.

„Idem i ja.", reče ona pospano.

„Zato sam i došao.“  

Svu noć smo se vijali priljubljenih leđa ne osećajući prisutnost ljudi. Prijala mi je razmena toplote, čas je bila topla, čas studena. Prijao je i dodir baršunaste tkanine na kojoj smo ležali, i ona promaja što je raznosila miris sveća i cveća. Čuo sam rzanje konja, dozivanje noćnih ptica, pucketanje vatre i  violinu što je gudila neku beskonačnu pesmu na dve preostale žice. Neko je u mraku prošaptao kako treba zaklati najdražu životinju iz dvorišta da se deca spasu. Pred zoru sam počeo gubiti svest, pomešali su se sapuni sa kozama i konjima, promicao je kočijaš sa cilindrom, proveravali su da li dišemo, mazali nas nekim melemom, zakivali su poklopac, uprezali  konje, ponovo otvarali sanduk...

Svanulo je. Kroz ogromna staklena vrata je ušlo sunce. Svi odrasli su zaspali posle nočnog bdenja. Nila i ja smo ležali potrbuške kao anđelčići, oslonjeni glavom na rub kovčega kao na pramac kanua. Posmatrali smo jezero na dnu Šljunčare. Šine su vodile tačno do njega i nestajale u njemu. U plićaku su se igrali Cigančići. Po vodi je plivalo mnoštvo velikih zrelih lubenica. Bilo ih je baš mnogo.  Po tome sam znao da sam umro.  

Držeći sa za ruke krenusmo prema jezeru. Krenusmo prema odsjaju Sunca najveće modrozelene lubenice. Mokrih nogu ušli smo u taj bljesak i nestali. 

Nekoliko dana kasnije izašle su, kao i uvek, lokalne novine “Friškine“, koje su se sastojale samo od četiri strane. Kratku rubriku o vremenu “Oli će vrime” vodio je  mladi novinar, koji  je uz suvoparnu prognozu uvek ispričao neku intresantnu gradsku dogodovštinu. Ovaj put je napisao kako su nađena dva deteta u besvesnom stanju koja su se držala za ruke. Nađena su tamo gde napuštena pruga van grada, savijena od vručina, nestaje u kamenjaru. Da su se uspela popeti još sto metara našli bi se na brdu sa kojeg se, kroz sumaglicu, vide Slapovi Krke. Hteo je još napisati da je cigančica bila prelepa, ali nije moglo stati u stubac.   

Valjda sam se probudio tog istog leta, posle preležanog meningitisa. Ciganka i njena lepa ćerkica su upravo bili u poseti. Nila me odvela do prozora držeći me za ruku. U dvorištu su bile privezane dve koze. Treće nije bilo, ali je na  grani badema visio veliki konjski but. Istog dana je doputovao stric, odneo Ajronov but na soljenje i više nije dolazio. One dve koze je odvela Ciganka. Čini mi se da je moja majka prvi put nešto dala, a da joj nije bilo žao.   

Od tada je u Šibeniku pogrebnu kočiju vukao samo jedan konj - Elza. Vukla je iskrivljenog tela i izvijenog vrata kao da je očekivala da se od nekud pojavi Ajron. Kovčeg i kočijaš je bio onaj isti. Mi smo se uskoro odselili iz Šibenika, a Slapove Krke nisam nikad video. Obično ovako završavaju sve moje priče, ali ovoj možda još uvek nije kraj.  

Zapravo, šta se od svega stvarno desilo? 

Kotoraš Pepi