Ramazan

Miris. Dobro poznati skretničar tvojih misli. Nekako uvek završiš u tom čudesnom mestu zvanom Nostalgija. Da sam znao da ću ga sresti možda bih zaobišao put. Išao prečicom. Lomio kolena samo da ne naiđem na njega. A možda bih isto ovo uradio samo da još jednom osetim miris pitaljki koji se baš toga jutra širio tamo gde šizofrena dvojka pravi svoje krugove.

Stajao sam na dnu ulice koja je vodila do škole, koju sam malo pre toga završio. Zamišljeno gledao kako se pale džamijski kandilji i čekao. U životu postoje lepa i ona manje poželjna. Ovo je bilo najdivnije čekanje. Hodžino učenje se nekako poklapalo sa školskim zvonom. A i moje ubrzano srce se nekako potpuno uklapalo u njihov tajming.

Zbunjeno sam je tražio u masi arogantno lepih gimnazijalki. Nije to bio težak posao. Bila je najlepša, tako da mi je olakšala. Raširene ruke sa dna čekale su one zatrčane sa vrha. Pogledi, kako bi utvrdili da je sve kako treba i dug poljubac. Duži od svih hodžinih zapisa i crkvenih liturgija. Jači od Kurana i Svetog pisma. Zajedno tu, baš na sredini Glavne stvorismo Našu religiju sa bezbroj rituala, od kojih mi najdraži beše baš ovaj.

Onako ramazanski gladni dodira čekali smo iftar. Objašnjavala je čini mi se bolje od Muhameda. A ja sam sve upijao. Kao sunđer pod njenom aristokratskom rukom, u trenutku kada je branila maturski i nestrpljivo gledala kroz prozor učionice, ne bi li me snimila kako se krijem iza jednog buketa sveže obranog planinskog cveća.

Kada bih znao napisati sevdalinku bila bi to pesma o gustoj crnoj kosi. Kada bih znao oslikati mural naslikao bih najdivnije zelene oči. Onde negde kod Doma. Ali ne znam. Slađa od bikine baklave koju halapljivo delismo krijući se od kiše, mazno je lupetala nešto o bogovima. Zasmejavala me kako bih se zagrcnuo. Izvinite svi Bogovi sveta, ali ona je tada bila jedina Boginja kojoj sam verovao!

Novi Ramazani dolaze, a od nje ni traga. Ne krasi više ovu kasabu. Rekli su mi da sada čini lepšim jedan prekookeanski brod, gde razbacuje svoj osmeh razmaženim turistima. A uveče, godinama udaljeni, držimo naše brojanice u ruci. Okrenuti prema našoj Meki, molimo našeg spasitelja da nas spoji, kako bi zagrljeni nastavili niz kaldrmu zagledani u nebo.

Radisav Rade Aničić