Ribanje

Roberta nije iznenadio telefonski poziv, premda ga je trgô iz najslađeg sna. Štaviše, očekivao je tako nešto, samo nije znao u koje doba će njegov prijatelj Glavucko da se maši za telefon, ne bi li mu objasnio neke stvari.

Mariju je to zvrndanje telefona u cik zore prilično razljutio. Koja to budala zove ovako rano? – pitala se, navlačeći jorgan preko glave.

Potom se obratila Robertu, koji je već sedeo na ivici kreveta i trljao oči.

– Javi se već jednom... Ovo je sigurno neki tvoj pacijent. 

Potom je zevnula, okrenula se na drugu stranu, još malo zategla jorgan i opet zaćorila.

Roberto se nevoljno mašio za slušalicu.

– U redu, šefe. Tek je prošlo sedam, dok popijem kafu, pa dok se nakanim da krenem, očekuj me negde oko deset.

Potvrdio je svoj dolazak na noge Glavucku. Naglo osetivši u sebi težak umor, kao da je taj telefonski poziv ispio iz njega i poslednji atom snage. Znao je šta ga čeka i zato mu se nije išlo. Ali mora. Dobio je unapred polovinu honorara.

Smisliću već usput kako da se opravdam. Neće mi biti prvi put.

U zakazano vreme pristiže Roberto. Kao i uvek, dočekuje ga ista postava, spečena sekretarica koja malo zriki u jednu stranu i dugonoga brineta raskošnih oblina, poslovni asistent. Znao je njihova ljupka imena, ali već se pomirio s tim da nikad neće upamtiti koja je od njih Mirka, a koja je Dragana.

Nakon uobičajenog muško-ženskog odmeravanja od glave do pete i razmene kurtoaznih pozdrava, ušiljenog nosa i nabadajući štiklama po parketu, sprovode ga u Glavuckov ofis. Znao je Roberto da ga ovaj čeka kao zapeta puška, pa je smeškom odgovorio na njegov kiseli osmeh.

Dok je Roberto, zavaljen u fotelju, srkao kaficu, Glavucko je konačno završio telefonski razgovor sa, kako reče, jednom svojom nedotupavnim i nedojebanim saradnicom, inače grafičkim dizajnerom. Njoj bi on davnih dana pokazao njenog boga kad ona ne bi volela isključivo devojčice.

Sad sam ja na redu – pomislio je Roberto, i nije pogrešio.

– Kako ide, prijatelju? Vidim ne javljaš se, mora da je radni elan na vrhuncu, a?  

– Ne mogu se požaliti. Zapravo, ne može biti bolje. Još nekoliko poglavlja i sklapam roman.

– Roman!? Kakav sad roman? Zar se nismo pogodili da pišeš memoare one guske „Doživljaji iz spavaće sobe“, o kakvom to romanu govoriš?

– Nije mi baš išlo to sa memoarima, pa nisam imao kud. Morao sam to pisanije na neko vreme da skrajnem. Počeo sam da pišem roman.

– Kako, bre, da skrajneš to pisanije? Šta to pričaš? Jesi li sišao s uma?

– Pa, tako lepo. Jednostavno nisam imao inspiraciju, pa sam prestao da pišem. Nema tu šta da se kaže, jednostavno kad ne ide, ne ide. Nismo se pogodili da silujem svoj talenat.

– Inspiracija je, dakle, problem! To hoćeš da kažeš...

– Inspiracija, bato.

– Dobro, bre, Srbine, koga ti zajebavaš? Koliko ja znam i ovo me pamćenje služi, ni do sad je nisi imao, pa si opet pisao! I šta ti je falilo? Ništa. Foloraj ti nekog drugog, nego istinu na videlo: da čujem šta te je sad spopalo? U kožu neshvaćenog genija uvukli se demon i usud anoniomnosti, pa je razvlače svaki na svoju stranu! Mora da je to?...

– Nemoj tako, prijatelju. Ti me bar znaš. Ovaj put stvarno mislim ozbiljno...

– Ma, nemoj mi reći! Pa baš zato što te znam, zato ti i ne verujem! Još veliš, misliš ozbiljno! A šta ja da radim, dok ti misliš ozbiljno? Šta da kažem onoj alapači? Znaš kakva je kad se nacvrca; rastrubeće po čitavom gradu kako smo je zavrnuli za lovu! Treba li nam takav publicitet?

Roberto slegnu ramenima i spusti pogled ka svojim cipelama.    

– Uzeo si pare unapred, i to kakve pare, i sad se praviš lud, kao nemaš inspiraciju, a mene ona zivka svaki drugi dan, samo sikće, kaže odrešila je kesu i sad hoće da zna kad će da bude gotovo. Jedva čeka da pročita šta je napisala. I šta da joj kažem? Izvini, srce, strpi se još malo da našem geniju dođe inspiracija. To da joj kažem?

– Ali, šta ja tu mogu? Veruj mi dajem sve od sebe...

– Šta možeš? Samo da prestaneš da se proseravaš, najmanje toliko. Ma, hajde, vidim ja da od tebe nema ništa: pare na sunce, pa da se razilazimo. Vraćaj lovu, naći ću nekog drugog, ko drži do reči i ima smisla za biznis, a ti piši roman.  E, baš me zanima ko će tu baljezgariju da ti objavi.

– Eeeeeeeee...

– Šta sad: „Eeeeeee“?... Znaju se pravila igre: ili vrći pare, ili napiši te memoare!..

– Ali, koliko puta treba da ti ponovim, nisam ja tu ništa kriv!

– Nego ko je? Da nisam možda ja?!

U nekom uglu mozga Robertu se najednom upali lampica. Baš u pravom trenutku.

– Sećaš se šta si mi govorio: Piši kao što pišeš za druge i nećeš imati problema sa objavljivanjem! Ja sam se opirao da te poslušam, jer to onda ne bih bio ja, već neki drugi pisac,  tako sam mislio, ali sad sam konačno otkrio kako da pomirim u sebi te dve naizgled nepomirljive krajnosti: svoj intelektualni prosede i populistički orjentisanu naraciju. Budi pošten, pa reci, zar to nije vidan napredak? I umesto da me pohvališ, ti mi pretiš. Stvarno nisi fer...

– Znaš šta, nisi ti samo ohol i drzak, već si i neverovatno bezobrazan. Čudim se samo kako to dosad nisam primetio.

Doduše, kao takav, možda jednoga dana stvarno i postane právi pisac? – prostrujalo je Glavuckovim moždanim vijugama.

– I šta to hoćeš da mi kažeš, kao ja sam kriv i kad imaš i kad nemaš inspiraciju?

– Izvini, ali nisam ja to rekao. Ako si ti to tako razumeo, onda neka bude.

– A o čemu se radi u tom tvom romanu? Sigurno je opet neka smaračina o svetu ideja i njihovom ovaploćenju u nesretnim ljudskim nakazama kakve smo i nas dvojica...

– O barkama se radi.

– O kakvim, bre, barkama!?

– O onim, ma čuo si već sigurno, Nojevim barkama, u kojim će da se čuvaju odabrana dela...

– Molim?! Sad, dakle, pišeš za pokolenja!? To hoćeš da kažeš? – poskoči Glavucko sa stolice. 

– Ma, ne! Pitao si me o čemu se radi u mom romanu, a ja ti rekoh  o barkama. I to je to: radi se o Nojevim barkama.

– I to ti je kao tema za roman?

– Što i da nije? Ako je jedan Konstantinović, recimo, mogao da piše traktat o pivskim flašama, zašto ja ne bih mogao da pišem roman o Nojevim barkama? Iskreno, ne vidim šta ti je tu toliko čudno. Iznenađuješ me.

– Ništa. Baš ništa nije čudno. A i našao si pravog za poređenje, svaka čast. Nego... imaš stvarno ludu sreću, danas sam nešto dobre volje. Ovako ćemo nas dvojica. Imaš još tri nedelje na raspolaganju, bukvalno ni minut više. Zakazano je književno veče na Kolarcu, biće predstavljeno dvadesetak odabranih autora i svaki će čitati jednu svoju priču. I ti ćeš biti  najavljen i nemoj da si doneo neku nebulozu ili smaračinu, hoću priču iz tog tvog romana, pa ako bude prihvaćena od publike, onda imaš izdavača. A kad mi predaš rukopis, iz istih stopa ima da se latiš memoara i da ih završiš za mesec dana kako znaš i umeš. A ako se tamo obrukaš, pa te izvižde, ili ostaviš nekakav jadan utisak, pa budeš neprimećen – onda, žalim slučaj. Ne samo da ćeš da vratiš lovu koju si dobio unapred, nego ćeš još i da platiš penale, i to sve do poslednjeg dinara. Tačno kako piše u ugovoru. Može?

– U redu, pristajem. Biće to početak jedne velike karijere, videćeš.

– Jedva čekam.

* * *

Kako je bilo predviđeno, 31. decembar je bio onaj poslednji rok da Nojeve barke dobiju svoje stanare. Kazna za neizvršenje te obaveze bila je i više nego drakonska, moglo se dospeti čak i u ćorku.

I baš taj dan pamtiće Roberto dok je živ. Tako je bar, za novogodišnjom trpezom, rekao Mariji.

– Ljubavi, samo da si mogla da pogledaš u oči tih ljudi. Odsekli bi se kao da sam u njih uperio mitraljez. A samo bih im prišao i smrtno ozbiljnim tonom rekao: „Druškane, siguran sam da si, kao savestan rukovodilac ovog prodajnog objekta, blagovremeno izvršio svoju obavezu. Nisi valjda lud da zbog glupave Nojeve barke završiš u ćuzi! Ili možda jesi?" Komotno si mogao da ih naguziš, čini se, reč ne bi rekli. Pa da vidiš onda to hvatanje za glavu, pa bogaranje... I sve izvinjavajući se meni, kao da sam ja tu nešto bitan, trpali su u Nojevu barku šta bi im dopalo ruke. Tako je na jednom mestu sačuvan za pokolenja Mediteranski vegetarijanski kuvar, a na drugom Priručnik za izluđivanje muškaraca. A ja bih, u međuvremenu, klisnuo van i produžio do sledeće knjižare.

Ipak, jedan deo knjižarkog osoblja, njih otprilike četvrtina, bio je pošteđen tih muka, štaviše je i sažaljevao svoje nedovoljno revnosne kolege. To su oni što su svoju obavezu izvršili na vreme sledeći uputstvo sa najvišeg vrha. 

Odlomak iz romana „Nojeva barka”