Sećanje na Srnu

Samouverena, velikodušna, odvažna, uporna, odana, ponosna, puna života, rođena da vodi, a ne da robuje. Nezavisna i snažne individualnosti. Kao takva, hrabro je ulazila u koštac sa životom.

Porodica je njen hram ljubavi. Tu se daje do poslednjeg daha!

Zahvaljujući svojoj magičnoj energiji, entuzijazmu i poletnosti, njene prijateljice su žene koje su joj se uvek divile. Jedino nije praštala izdaju prijateljica. Takvi gestovi za nju su bili zloupotreba poverenja. Nehumano je štetiti drugome. Kad se čovek odluči na upornost, mora računati i na neprijatnost. Postupala je ispravno i uvek je padala u oči drugima. Srna sebe nije smatrala žrtvom zato što je živela u lošem braku. To bi omalovažilo njenu biografiju! Naprotiv, ona je borac, nikada nije sedela kad je trebalo ustati i suprotstaviti se nepravdi. Verovala je u svoju hrabrost, što je i dokazivalo da jeste hrabra. Njen muž nije mogao da poraste više ako nju napadne. Samo se smanjivao u njenim očima. Naviknut da žena misli o svemu, nije nikad mislio na nju. Beskrajno talasanje međusobnih problema sputava svaki rezultat da dođe do cilja, ali to nije umanjilo njenu istrajnost. Njihova Ljubav je na samom početku dostigla vrhunac sreće i preveliko ispaštanje zbog nje.

Srna je imala svoje snove u budnom stanju i one u snu. Da nije sanjala, ne bi izdržala. Misli su njen skriveni kutak u kojem dograđuje ruševine, stvarajući nove nade i šanse svakom oronulom pokušaju. Doživljavala je život kao pozornicu i borila se za svoju ulogu u njemu. Neodustajanje! Poznavala je muža bolje nego on samog sebe. Da se više pozabavio sobom, možda bi i otkrio svoje negativne osobine. Jedino tako je mogao postati bolji i sebi i drugima. Ovako se samo više mučio svojim nepoznavanjem sebe. Srna je štošta tiho volela, samo decu je, na sav glas, iskonski volela. To je ta beskonačnost majčinske ljubavi! Njeni najlepši ukrasi života su deca, a dobročinstvo je krasilo njenu ličnost. Jedina ljubav koja se ne stiče i ne osvaja je majčina ljubav. Za sve ostale moraš dati sve od sebe. U majčino srce ulažemo sve naše brige, probleme, nestašluke, tuge, lična nezadovoljstva, a u njemu svaki put nađemo oproštaj.

Kad nedaće prate čoveka od rođenja, on se toliko stvrdne da i kamen počne da biva ljubomoran. Oči uplašene ne suze, one prodiru samo dublje u budućnost. Ako se pokvase, pokreću lavinu od koje srce može da zastane. Koliko neprospavanih noći u zagrljaju praznine. Samoća svakim danom sve nemilosrdnija. Tek pred zoru, tišina polako počinje da miluje uspavano lice. Nekad se čuje da i tišina zaplače ili se pričini između jave i sna. Nastavlja dalje, vuče svoj teret. Preteško postaje svako sećanje. Samo da misli postanu žive i lepršave, da ih ne grli strah, lakši bi bio teret. Bol u njenoj duši se smanjivao kao cvet na staroj polici, svakog dana sve manje, do iščeznuća.

Sudbinu ne treba izazivati, sa njom uvek lepo, jer ponekad se i ona predomisli, pa ti umesto tuge podari sreću. Dostojanstvo se ne glumi, ono se nosi. Mnoge se životne oluje zalete na nas... Samo zdravim razumom i pribranošću možemo ih oterati. Posle takvih iskustava, nikada ne ograničavajte sebe tako što ćete useliti gordost u svoja srca… Baš naprotiv, ne budite nezahvalni prema svom spasenju. Sačuvati svoj mentalni mir je jedini put ka novim uspesima i sreći! Jedino tako možete valjati sebi i drugima. Niko nije osuđen na doživotno loše ili srećno stanje! Periodično se menjaju mesta i u sazvežđu, kao i u životu. Vredi živeti za taj preokret. Ta mesta pripadaju istrajnim i hrabrim ljudima, kojima trpljenje nije strano. Tek kad vidiš njihove oči da trepću kao zadovoljni leptir svojim krilima – njihova srca su našla svoju oazu mira i sreće.

Sonja Grbović Radovanović