Slučaj doktora Prata (drugi deo)

Čitav taj mesec je padala dosadna jesenja kiša, koja je sumrak pretvarala u maglu, a nebo se činilo kao da po njemu plove olovni labudovi. Mrzela je kišu, zimu i hladnoću, koliko god da se oblačila, njoj je bilo zima. Ništa manje nije mrzela ni leto, zagušljivu sparinu i miris bolnice. Kad malo bolje razmisli, bilo koja pomisao joj je stvarala nervozu ili ravnodušnost. Ničeg nema lepog, mislila je gubeći brzo interesovanje, ali odlučivši se za osvetu koja je tinjala u njoj kao tek razgorela vatrica, njoj se učini da ipak ima nečeg lepog.

Dijani se najzad osmehnula sreća, jer je te noći bila dežurna sa čuvenim doktorom. Znali su ga po stručnosti, kolegijalnom stavu i neodoljivom šarmu, ali ona je pamtila njegove grube dlanove bolje nego bilo ko drugi, pretpostavljajući da nije jedina dovedena pred svršen čin. Shvatila je da konačno mrzi čitav svet, kad se on odselio iz komšiluka, odnevši sa sobom svu njenu detinju naivnost i polet mladosti.  Najveće razočarenje je doživela od majke, koja je znala celu priču, ali od alkohola nije imala kad da razmišlja o sudbini svoje jedinice. "Pa šta sad?!", govorila je često, pošto je on otišao,"Šta se sve dešava ženama, pa ipak nađu snage i žive dalje. Nije to kraj sveta, princezo."

"Da, a ti si, vidim, našla snagu u alkoholu. Odlično se držiš! ", rekla je Dijana, a majka nije čak imala snage da je udari, samo je odmahnula rukom.

Dijana je parkirala svoj auto, kupljen na auto-pijaci, i psujući krenula ka bolnici, prebacivši torbu na rame. Samo da završi posao sa doktorom, reče samoj sebi, pa da napusti i bolnicu i onu buđavu sobu na kraju grada. Žvakala je žvaku, ali tamo se nije smelo sa žvakom, pa je zalepi na ulazna vrata i uputi se na sprat. Unutra beše vruće i sve je vrvelo od života, kao u košnici, a sa druge strane smrt je nadvijala nad taj šaroliki svet, koju su shvatali kao posve normalnu stvar.

Dijana se presvukla u uniformu bolničarke, proveravajući da li je napunjen špric u torbi. U dogledno vreme naći će se u njenim rukama, ako izdrži špric dotle... Kad je upisivala srednju medicinsku školu, majka je govorila da to nije za nju, osim ako ne želi da bude bliže doktoru. Kako je znala da je pecne, ta njena majka. Ovaj put ubola je istinu.

Kad su otišli zaposleni iz dnevne smene i kad se sve nekako smirilo, ona je iščekivala momenat da ostanu sami. Videla ga je iz daljine, ali sve je to bilo u prolazu, brzinski, imao je neku operaciju, ali srećom, trajalo je kratko. Uzela je svoje oružje, sakrila ga u skriveni džep i potom ušla u kuhinju po kafu iz automata, a tako silno je želela da zapali cigaru, od koje je brže razmišljala, ali pušenje je bilo dozvoljeno jedino na mansardi.

Magla se povukla, primeti, gledajući kroz prozor u pun mesec. Dve sestre koje su ušle za njom, iziđoše i ona osta sama u mini-kuhinji. Iznenada puče sijalica, kao da je neko pokušao da je upali, te ona instiktivno upita ko je to.

- Izvini na smetnji...Dijana. - reče kroz šapat, gurajući nos u njenu kosu. Poznat je i po svom laganom koraku, pomislila je. Spustila je plastičnu čašu na pult.

- Ko... Ko je to? A to si ti, doktore?! Zar Vi...?

- Jesam, dežuran sam! Dijana...! Kako divno mirišeš… - okrenuo je ka sebi. Voleo je da vidi taj strah u očima, dok su ga molile da prestane. Prstom je prelazio preko njenog obraza, usana, koje su tako meke, spuštajući ruku ka vratu.

- Kako je to divno? Kakva romantika? Priznaj da ovako nisi ni zamišljala, Dijana! Ili bi možda volela više da te zovem Ema? Mislila si da se neću setiti, mislila si...ali doktor Prat ništa ne zaboravlja. Mala! - držao je svoju poveću šaku na njenom vratu. Nije bilo tako teško setiti se usana rumenih poput ruže,  - Samo ovde pritisnem palcem i ti više nisi živa, ali ja to nikad ne bih učinio. Mrak je, koji ti toliko voliš. Mrak skriva koliko si ti zla, ali ja volim žene, naročito tebe!

- Šta hoćeš od mene? Nije mrak, vidiš li ti mesec?- upita drsko, - Da li znaju u bolnici kakav si ti monstrum? - dodirnuo je njene usne svojima, gurala ga je, pokuša da ga udari, što beše bezuspešno. Umalo da mu se prepusti.

Neko uđe u prostoriju: - Dođavola više sa ovom sijalicom, svaki čas puca. A doktore vi ste tu? - sestra Melanija to reče nasumično izgovarajući njegovo ime, jer zapravo nije mogla videti ko je tu, ali želela je silno da je to on. Čuvši doktorov glas, koji joj potvrdi da jeste, gotovo da i ne primeti Dijanu, koja se prošla kraj nje. Dijanu shvati da je iznenada dobila prednost i brzo potrči do kraja hodnika, pa se poče penjati uza stepenice.  Stigla je na četvrti sprat, teško dišući, pa otvori vrata mansarde. Vrata koja su uvek bila zaključana, sada behu otključana. Doktor se izvini sestri i reče da mora obići pacijenta. Sestri kao da bi žao, pa idealna prilika, polumrak, sijalica koja puca, mesec, ona sama sa doktorom, ali očigledno nije ga interesovala. - Ah, šteta!

Mirno je pozvao lift, znajući gde je otišla mala Dijana.

Bilo je hladno, zašto nije uzela jaknu. Kakav sam idiot? Proverila je rukom da li je tu špric. "Hajde više dođi,da završimo sa tim. ", pomisli, ali nije joj bilo svejedno. Srce je udaralo kao ludo. No, nije bila od onih koji odustaju. Lift je stao i vrata su se lagano otvarala. Jasno je videla doktora koji se približavao. Nema svrhe skrivati se, još samo pet minuta i sve će biti gotovo. Samo ona i mesec koji ju je užasno nervirao čekali su doktora Prata. Išao je ka njoj nonšalantno. Vetar je duvao donoseći miris snega, ali ona više ništa nije primećivala.

- Ovde je malo hladno. Šta misliš da ti i ja odemo do mene ili gde god ti želiš? Ti si mi ipak posebna.

- Mogli bi, da što da ne! - gotovo uzviknu, dozvoljavajući mu da joj se sasvim približi. U ruci koju je držala iza leđa, beše špric sa smrtonosnim sadržajem. I doktor je neoprezno približio svoje usne njenom uhu, da bi joj došapnuo uvertiru za laku noć, kad je osetio strahovit bol u predelu vrata. Skljokao se pored nje, gledajući je u oči: - Ti, gaduro jedna.-  bilo je sve što je uspeo da izusti dok se borio pokušavajući da dođe do daha, držeći šaku na vratu. Gušio se, a onda pade nepomično. Dijana je već izvukla štric. Ako ne umre od njene doze otrova, svakako će ga srediti upala pluća. Pogleda ga još jednom. Vrata lifta iznenada zaškripaše i ona mu brzo prisloni prst na vrat. Otkucaji srca su prestali.

Njena hladnokrvnost je popustila i ona se tresla što od pređašnjeg gnusnog čina, jer ubistvo svakako nije opravdanje, što zbog urođene zimogrožljivosti. U panici siđe do kuhinje, bleda kao avet, a zatim iz svog ormarića uze kaput i pokupi sve što se nalazilo u njemu. Sestra Melanija je pogleda sa čuđenjem. Bila joj je sumnjiva.

- Meli, moram kući, znaš, trudna sam, a nikom nisam rekla. I...

- Bože devojko, naravno, idi kući, idi... e, a koji si mesec? – i sestra se raspričala, mislila je da je Dijana nešto petljala sa doktorom, kad ona – trudna.  

- Šta? Pa treći, te mučnine ubiće me...- na to sestra poče da objašnjava kako je njoj bilo sa njenom decom i isprati je do vrata. “A šta ako je otac doktor Prat?”, pomisli nekako tužna.

Dijana požuri ka kolima, dok je pratio teskoban osećaj da je u nečemu pogrešila.  

(Nastaviće se )