Stara fotografija

Promenu vremena i naglo zahlađenje, tog prvog decembara, kao da su donele nove komšije. Kraj Zore, duže vreme prazna kuća udomila je stariji bračni par. Zorina ćerka Taša, koja je imala ne više od osam godina, znatiželjno je posmatrala unošenje lepog nameštaja u taj predivan dvorac. Tako je ona zamišljala objekat u komšiluku. Pošto nikad nije videla da tu neko ulazi ili izlazi, zamišljala je da tu živi zarobljena princeza po koju će jednog dana doći njen princ, izbaviti je i onda će živeti srećno do kraja života.

Useljenje ovih ljudi pokvarilo je njena maštanja. Ipak je to jedna obična kućerina, pomislila je malena Taša. Ali, ipak joj je bilo zanimljivo da posmatra šta oni sve unose. Čučeći iza jednog žbuna, pratila je svaki njihov korak.

Nakon nekoliko dana od useljenja krenuli sa čišćenjem tavana. Tada je počelo iznošenje raznih stvari. Stare lampe, iznošena garderoba, lutke bez glava ili ruku... Ma svašta je tu bilo. Jednog dana izbacili su ogromnu kutiju sa požutelim knjigama i fotografijama. Taša je sačekala da oni odu od kuće, a onda je prišla toj gomili nabacanih stvari. Lutke su izgledale tako žalosno da nije želela ni da ih pipne. Prišla je kutiji sa knjigama. Tek je naučila da čita, pa joj je bilo potrebno više vremena da pročita naslove knjiga, koji joj ništa nisu značili. Odabrala je dve sa najlepšim naslovnicama da ponese mami. Znala je da će se obradovati.

Iz jedne knjige iznenada ispade fotografija. Kao hipnotisana, pogleda uprtog u fotografiju, saže se da je dohvati. Na njoj beše lik mlade devojke. Nekako čudno se smešila, kao da nije bila baš srećna. Taša je stavi u džep od kaputa i sa knjigama pod rukom uputi se ka kući. Jedva je čekala da majku obraduje knjigama. Odmah, s vrata, je pozva i pruži malene ruke koje su držale knjige. Pogodila je, majčino lice se ozari i ona je poljubi zahvaljujući se na poklonu.

"A odakle ti knjige?", upita majka posle par minuta.

"Nove komšije su izbacile iz kuće kao smeće, a ja sam znala da ćeš se ti obradovati."

"Dobro si uradila, mila moja." Zagrli devojčicu ljubeći joj kosicu boje zlata.

Taša opra ruke i ode u svoju sobu. Skidajući kaput ispade joj fotografija. Ponovo je poče proučavati kao da fotografija želi nešto da joj kaže. Dugo je gledala u nju, a onda je spusti na noćni stočić kraj kreveta. Nakon večere, pozdravi se s majkom i ode na spavanje.

Već neko vreme je spavala sama u svojoj sobi. Majka je svojim veštim rukama sredila sobu koliko je mogla. Zavese su bile roze boje, tako da, kad bi ujutru sunčevi zraci pokucali na prozor, cela soba je bila u roze boji. Sašila joj je prekrivače za krevet i fotelju iste boje, čak je i abažur na lampi imao roze detalje. Prava soba za malene princeze.

Taša se istuširala, očešljala svoju dugu, zlatnu kosicu i legla u krevet koji je imao posteljinu, znate već koje boje. Brzo je utonula u san. Nakon nekog vremena majka utrča u sobu čuvši vrisak svoje mezimice. Podiže je i čvrsto je zagrli. Njišući je u zagrljaju, pevala joj je pesmicu koja je umirivala dok je bila mala.

Nemirni snovi budili su Tašu iz noći u noć. Majka je rešila da spava sa njom dok ne prestanu ti košmari.

"Mila moja, šta to tako strašno sanjaš kad se budiš plačući?", upita je majka .

"Sanjam jednu devojku koja plače, vrišti, kida kosu sa glave i jako joj je tad strašno lice. To me jako plaši. Mislim da ta devojka liči na ovu sa slike.", pokaza majci sliku koju je pronašla. Majčino lice utrnu na tren kad vide sliku.

"Odakle ti ovo?", upita ćerku.

"Našla sam među knjigama koje su komšije izbacile iz kuće."

"Mislim da je najbolje da je sklonim, možda zato sanjaš tako ružno."

Taši nije bilo jasno to, ali pristade, nadajući se da je majka u pravu. Zora još jače privi na grudi devojčicu i ona ubrzo zaspa u njenom naručju. Spusti je nežno na jastuk i osta neko vreme gledajući to milo lice.

Pre nekoliko godina, dok je Taša bila beba, doneli su je uvijenu u ćebe. Njena majka je jedva iznela trudnoću, jer je bila luda, neku čudnu bolest je imala. Zatrudnela je sa vlasnikom imanja i morala je da rodi. Čim se porodila, bebu su sklonili. Znali su da Zora nema dece i doneli je njoj.

Ubrzo nakon toga, čula je da su devojku odveli u ludnicu. Verovatno je bolest još uznapredovala, kad su joj oduzeli njeno čedo. Ta devojka je bila ona sa slike.

Ne, još je rano da tako nešto ispriča Taši. Sliku je sklonila pa, kad poraste dovoljno da može to da shvati, reći će joj. Do tada, trudiće se da joj pruži nesebičnu ljubav i divno detinjstvo.