Stub

Pre toga “ništa”! Posle toga, “ništa”! Ali baš tada, nekako neprimetno, a ipak (moglo bi se reći) nasilno, volšebno, neobjašnjivo i sa očiglednom, a nepoznatom namerom, pojavio se jednog dana, jedan Stub.

Nije važno kakvo je bilo vreme i “vreme” (kao i sve profano), kako je vazduh mirisao, kako je izgledalo nebo i okruženje, da li se čuo žubor potoka i ptičiji poj, kao što inače svima nije važno koliko je ljudi umrlo ili se rodilo u bilo kojem, pa i tom trenutku, kada se u mojoj sobi pojavio taj Stub! Naizgled je to bio običan stub, iako je mogao biti i od drveta, metala, kamena, ili čega god u isto vreme. Nekako mi ni to nije bilo važno, kao ni njemu, a sve i da jeste ne bi mi mnogo značilo s obzirom na samo njegovo postojanje i stacioniranost u mojoj prostoriji i preda mnom. Proizvodio je čudne zvuke, stapao se sa mojom sobom, menjao svoju konstrukciju i to je trajalo danima, a ja sam se pretvarao da ga ne primećujem, očekujući da će nestati sam od sebe, kao što se i pojavio. Svakodnevno sam ga zobilazio, ili se sudarao sa njim, prepadao se ugledavši ga u osvit i plašio ga se kad legnem sa namerom da odspavam, što mi je Stub retko dopuštao. To je u meni izazivalo bes zahvaljujući kojem sam uspevao da zaspim, ali tokom spavanja dešavale su se tako užasne stvari zbog kojih mi je jutro donosilo nekakav nepoznat strah i smisao, a sve te užase i šta god da se dešavalo tokom noći, zatrpavalo u neku nedosežnu dimenziju čiji bi rep spirale, nastavljao da “kljuca” po unutrašnjosti moje lobanje. Ljudi koji su navraćali kod mene, nisu ga opažali, no po njihovom ponašanju, neobičnim i neuobičajenim grimasama, stanju u koje bi posle nekog vremena upali, pričama koje bi štucajući pokušavali da ispričaju, rapidnoj i radikalnoj promeni celokupne ličnosti, lako se moglo zaključiti da su pod jakim dejstvom neke strane i prejake sile koje nisu bili svesni i pod čijim uticajem su odlazili i nastavljali da žive ne shvatajući da je sve od tog dana postalo drukčije, da se sve promenilo, da ništa više neće niti bi trebalo da bude isto.

Vreme je prolazilo a Stub je, koristeći svoje moduse promene i adaptacije, sinhrono uticao na moje ponašanje i shvatanje profanih stvari. Prestao je da mi smeta (osim ponekad) i moju prostoriju je sve više i više počela da ispunjava ljubav bez povoda i objašnjenja. Zavoleo sam taj jebeni Stub! Nastavljao sam svoje stvaranje “ni od čega ka nepoznatom”, bila to kompozicija ili kakva pisana varijanta, no Stub je uvek i u svemu bio prisutan i aktivan. Kompozicije su nastajale i bivale neverovatno dobre ili loše, a sve što bih zapisivao sutradan bi me iznenadilo i zgranulo. Ne da to nije bilo dobro, naprotiv, bilo je mnogo dobro, no ja u tome više nisam video sebe, onakvog kakav sam obitavao u sopstvenoj svesti. Najposle, i kada bih se pogledao u ogledalo, video bih Stub, iza mene, na leđima, u meni, kroz mene, kao nekakav neizostavni deo mog i svačijeg postojanja.

“Niko i ništa me ne može ubediti u to da kao sastavni deo sopstvenog bića prihvatim pojvni oblik bivstvovanja “objekta” koji niko osim mene ne opaža”, izgovarao sam svaki put kada bih ugledao to “stvorenje” u svojoj sobi, iako sam ga već uveliko osećao u sebi.

Jednog dana, pojavila se u mojoj “pećini” žena koja me je volela, koju sam voleo, a koja ipak nije bila “moja”…Dva dana smo proveli zajedno, u ljubavi, ili smo to samo tada tako doživeli. Neprijatnost svitanja, nju je razbudila a mene okrenula na drugu stranu. Čuo sam je kako ustaje i šeta po sobi, razbacujući knjige po podu jer ni u jednoj nije nalazila ono što bi redukovalo njen hipersenzibilni nagon za aktivnošću bilo koje vrste. Iritantnost je bila podnošljiva. Onda me je naježio njen vrisak koji se pretočio u niz sukcesivno-frenetičnih pitanja: - Odakle sad ovde ovaj Stub kad ga nisam već zapazila? I šta će ti nasred sobe? I zašto je ovako neobičan? Šta je ovo? Ne znam kako da shvatim ovo!? Ustani! Probudi se i objasni mi!- izgovorila je otpočevši vrištanjem koje se pri kraju pretvorilo u milozvučnost glasa žene koja je voljena.

- Ne, neće ništa postati bolje posle i pre ovog sranja, a ja sad moram da te napustim, kao i svoju gajbu i sve što se tiče tebe i mene…- izgovorio sam, oblačeći se, ili bar mislim da sam to učinio…

Ostavio sam je i otišao u kurac, sa željom da se ipak vratim! Nisam se vratio! I nije se sve odigravalo u skladu sa mojim misaonim tokom, kao što nkada ili retko biva! Sve je bilo van svake priče...

 Dan, kada sam se vratio, bio je tužan i van svake tragedije.  Ona je ležala na podu dok su dve od čopora mojih mačaka, lizale lokvu krvi u kojoj se ona nalazila! Isekla je vene i ostavila svoje telo kao nešto što joj više nije potrebno. Moja ljubav, još je bila TU, još sam je voleo... No, Stub više nije bio samo u mojoj prostoriji nego svuda i u svemu! Stub je zapravo bio ovaploćenje života koji je svako odbacivao ne shvatajući ga i živeći uprkos, nesvestan onog najvažnijeg što pušta da „prođe“, a ja, svoju „ljubav“ sam izgubio zauvek, jer nije pripadala ovom svetu, jer su je pojele moje mačke! I posle toga, „ništa“...

Igor Rajović