Sunčani pogled kišne večeri

U prekidima sna, po nečemu bio mu je značajan dan, valjda spomen na neko sećanje, nije se sećao koje. San koji je isprekidano sanjao bio je sa mrljama, one su ličile na fotografije nekog nepoznatog dana, nepoznatog grada i nepoznatih ljudi, koji su se sudarali jedni sa drugima, ili se saplitali o ostatke ruševina.

Nije se mogao setiti vremena iz sna, ni predela, jer sve je izgledalo sivo, nevidljivo i neprepoznatljivo. Cigareta, pomisli, taj otrovni štapić, koji mu uvek znači, ona mu je potrebna, baš kao lek, da dim i otrov koji sagoreva, probudie usnuli poluum, i vrate  ga nazad olujnim korakom, naprosto, bace u nedođiju misli. Plašio se, osećao je strah od nepoznatog putovanja na kojem koraci nisu potrebni, ni brzina. Samo taj najbrži deo, misao, koja može preleteti vreme, prostore i...

Odjednom je osećao jezu, strah, pa i prijatnost, sve pomešano poput bućkuriša, sve to što je osećao, kao da su bili gvozdeni ekseri, koje je nečija ruka zakucavala snažnim udarcima, probijajući gust vazduh dima ispred njegovih pogleda spuštenih, umornih kapaka. Svaki udarac u vazduh kao da je bio takt muzike ili, možda, snažno vraćanje unazad na put do trenutka...

Poslednje čega se setio sa očajničkim naporom bila je kiša, koja je ne tako snažno, ali uporno padala u tom nepoznatom danu. Setio se samo kiše i jedne raskrsnice. Kraj, baš iskreno – kraj – ne može se setiti, ni korak dalje...

Mora da je prošlo dosta vremena, vremena kojeg je imao na pretek. Znaci su bili opušci, dopola gašeni, razbacivani po stolu, podu, svuda gde bi bez napora u tupoj lenjosti mogao dobaciti.

Baš taman mrak, iako je leto. Valjda su kiša i oblaci toliko zgusnuli mrak da se ni prst pred okom u poluosvetljenoj sobi nije nazirao... Ne, učini mu se da nema svetla, jer je sijalica u pocepanoj lampi samo utihnula, kao sveća dogorela. Nešto drugo je svetlelo, neke malene zvezdice, možda oči, možda samoobmana, ma, ne, nešto je svetlelo, osećao je, nije video, osećao je...

Poslednji dan proleća, pomislio je. Da to je valjda bio taj dan iz sna, poslednji dan kišnog proleća. Osmeh mu se polako razlivao na krajevima usana. Topio je ledenu tupost, sećanje na taj san, dan, trenutak, koji je zaboravio, ko zna, možda...

Učinilo mu se da oseća glas koji je dopirao iz tih tačkica koje su svetlele. Bivao je sve moćniji glas u svojoj tišini. Dodirivao ga je laganim pokretima, budio, podsećao... Danas je ponovo poslednji dan, noć proleća, ponovo se kiša vratila iz davnog sna. Onda, onda se sigurno mora vratiti i sve ono - pomislio je sa zebnjom i nadom, pomislio na to o čemu ništa ne zna, ali, sada sve više i više želi da vrati vreme u taj...

Da, danas je poslednji dan proleća, pomisli. Nije kraj. Sada će se sve vratiti kao što je nekada bilo. Mora se vratiti, uvek se vraća sve, poluglasno je hrabrio sebe. Pogled ličio je na...