Šuntavilo iz Šantićeve

Dugo je pripremano naše poznanstvo, a onda… Ma jok, nije ovo priča o Ines i njenim grudima i sobi obešenoj u zraku. Više se i ne sećam šta je Arsen tačno napisao, ali znam da je nešto visilo. Ovo je bre moderna priča o Sandri i o pravom fb-drugarstvu. Pikali smo se mi na fb-u godinama, jesovali, mahali, delili iznutrice u obliku srca, ma svašta. Ona brbljiva ko i svako žensko, a ja isto lajav - ne dam na se. Ona lepuškasta, a ja zna se: lep ko upisan. Ulazili smo i izlazili iz naših inboxova, nekad malo razdrljeni, nekad čupavi, ponekad posvađani, ali nikad ništa ozbiljno. Imala je Sandra neke dnevne avanturice, padove i uspone - pričala mi sve ko navijena, ali svoju prošlost nije spominjala. A onda, posle nekog zatišja (znate u ženama neke stvari moraju prokrčkati dok ne sazru), pozove ona mene da dođem kod nje, da je nabavila nove krpice, pa bih ja kao umetnik mogao napraviti foto-sešn sa njima. Dve noći sam zaredom sanjao kako je presvlačim. Znamo se tri godine, stanujemo u istom gradu, a nikad se nismo videli.

Sredio se ja ko Mocart kad ide u kockarnicu, pa posle na kolače i tačno u 5 se nacrtam pred Nušićevu 9. U spisku stanara je nema. Pozove me ona telefonom i kaže da je upravo sišla da pročita ime ulice i da je ona zapravo u Šantićevoj 9 - na drugom kraju grada. Kao… znala je da je neki pesnik u pitanju. Doduše Nušić i nije neki pesnik, ali neka, znam da je ona totalno šuntavilo. Sat kasnije u Šantićevoj je opet nema na spisku stanara, ne znam kome da pozvonim. Uto se ona sruči odozgo i otključa mi glavna vrata. A niti se uredila ni našminkala niti upirlitala, nego kosu stegla gumicom u konjski rep i navukla za broj veću trenerku. Penjem se iza nje pokušavajući da u polumraku nazrem obline. Pitam koji je sprat a ona reče da ne zna. Pa zar tako delujem na žene da zaborave sa kojeg su sprata upravo sišle? A stvarno na nekom poluspratu između 2. i 4. nivoa skrenusmo nekim balkonom-mostom između kuća i uđosmo u sasvim drugu zgradu. Fala bogu, setila se da su njena vrata ona leva. Pokaza mi je skroman podstanarski stan. Još ga nije uredila ali sad će. Pohvalila se i lepim vidikom kroz prozore pa  sam se lepo nabo na oba njena kaktusa.

Sve kao da je otišlo k vragu. Ništa nije kako sam zamišljao. Evo, ni svetla za slikanje nema, jer Sunce već zamiće iza Kalemegdanskih terasa. Ma kakvo fotografisanje. Kaže da je jutros dobila i da je onda uvek nervozna. Dodatno je zavezala istegljeni ljubičasti džemper oko bokova koji očigledno samo za to služi. Čak joj je i groznica izbila na usni. Ona se smrkla a druge žene bi bile sretne da u tim godinama dobiju, jer oboje smo prešli pedesetu. Ne htedoh je ništa pitati na tu temu, jer iz iskustva znam da kad se žena nekom muškarcu „ginekološki“ poveri, od te veze nema ništa. Onda prestaješ biti muškarac nego joj dođeš kao neka slučajna babica koja je  prisustvovala njenom porođaju  - potpuno bespolno biće. A i tako je ceo ovaj susret krenuo u bespolnom pravcu. U glavi mi se vrti ona arsenova pesma - predugo je pripremano naše poznanstvo, eto pregazismo i pedesetu… Pokušavam da ispravim stvar pa je pitam jesmo li se mi uopšte  pozdravili dole na ulici - a nismo. Probasmo tri puta po srpski, onako dragovoljno u obraz, pored uha, da joj ne iritiramo groznicu, bez pravog uzbuđenja, muzike i strasti. A to je trebalo biti samo vatreni uvod u celovečernji ljubić. Poljubac je ispran 3% hipermanganom. 

Posedasmo nas dvoje za stolić sa dve žuljave drvene stolice. Pijuckamo kolu, grickamo neko meze i pričamo. Ona bi da izogovaramo sve zajedničke prijatelje sa fb-a, a meni nije do toga. U glavi mi scena kako Sandročka oblači tanku letnju haljinu a ja joj govorim da će fotka biti bolja se okrene Suncu bez donjeg veša, ili da uopšte da nema veša. Ona se ljupko nećka (za mene) nekoliko dugih izbezumljujućih minuta. A muškarcima se baš ti minuti iščekivanja, kada srce tuče kao ludo, najdublje urežu u sećanje,  kao što vojskovođe pamte prelomne trenutke svake bitke. A sama pobeda ili poraz je samo fakat - posledica tih presudnih trenutaka. 

Vraćam se u stvarnost, u toplo predvečerje. Ona okreće žarulju što visi u sredini sobe jer prekidač ne radi. Premešta se na tepih, podvlači noge kao Indijanac, naslonjena leđima na krevet. Ja je sledim jer na podu se i ja bolje osećam. Pokazuje mi bele listove, od nervoze izgrebane do krvi. One iste kao izvajane listove koji je krase na mnogim fotografijama. Samo sada iz blizine, kao da su u njima utkani svi koraci njenog života. Priznajem, bezobrazno je lepa čak i u ovoj prevelikoj trenerci. Pita me kako to ja uspevam da me na fejsbuku svi vole. Ne znam ni sam, valjda zato što sam iskren. Ma sigurno me ne vole svi, ne valja ni kad te svi vole. Upravo su tada na radiju javili da je Arsen umro u Zagrebu u 77. godini života. Njoj se glas utišao, jedva da se provlačio kroz stegnuto grlo.

Krenula je od detinjstva, o majci koju je bez ustezanja nazvala lepom droljom. Napustila je njenog oca prije nego što su joj izbili svi zubići. A da je bar zapucala negde u svet, u bolji život, nego se vucarala po kafanama i bircuzima okolnih varoši. Otac je puno radio i brinuo se o ćerci koliko je stizao i mogao. Ona je sve više ličila na majku i podsećala ga na neprežaljenu ljubav. A već u svojoj osmoj godini ju je napastovao  neki očev rođak. Nije smela nikom da kaže, stidela se, misleći da je ona kriva. Svo detinjstvo je provela u latentnom strahu da se to ne ponovi. A ponavljalo se, iako se branila kako je znala. Mislila je da se tako postaje kurva. Na kraju se ipak poverila ocu. Otac je rođaka skoro ubio i taj se primirio, ali je uvek bio u njenoj blizini, kao u zasedi. Ali time nije ništa rešeno. Kao da su svi muškarci u varoši vrebali to mlado telo koje je u inat njoj postajalo sve raskošnije.  Uostalom zar je čudno da muškarci prvo primete žensku lepotu? Zarekla se da nikad neće postati drolja, a  jedini saveznik i oslonac joj je bio njen otac. Ali on se uskoro ponovo venčao sa ženom koja je imala svoje dvoje dece. A maćeha, ko maćeha, prvo je gledala svoju decu a na Sandru je bila ljubomorna. Od tada je otac radio još više i priklanjao se odlukama njene maćehe. Postala je 13. prase. Završila je nekako srednju školu, laktajući se da odbrani to nešto preostalog ponosa. Rano se udala za divnog mladića muzičara i rodila ćerkicu Snežanu. Ubrzo je on umro od raka kostiju. Preselila se u Beograd i od tada je praktično sama sa svojom djevojčicom.

Sve što je sledilo bilo je nekoliko neuspelih pokušaja življenja. Pogrešni ljudi, loši karakteri, premlaćivanja, tugovanja, napuštanja, neverstva, čekanja,  rastrojstva, nemaština, strah, rat, neiskrenost. Kao da je njenu sreću uklela sopstvena lepota. Svega je bilo a ponajmanje voljenja i ljubavi. A život prođe. Eto, i njena Snežana je otišla da predaje muzičko u osnovnoj školi u Mokrinu. Vide se samo ponekad. Bila je sada dva dana za njen 50. rođendan. Brzo prođe taj vikend i ponovo je opet sama. Čini joj se da i sveću čuje kako gori.

Glava joj klonu na moje rame. Sa trepavica joj iskapaše suze na moju košulju. I dok je pričala osetio sam neku dragost, želju da je zaštitim, utešim. Nestao je onaj muškarac koji je došao da uživa u lepoti ženskog tela, jer u njenoj blizini osetio sam nešto puno vrednije – njenu tananu, kao ptica nežnu dušu. Postao sam njen prijatelj. Možda je ona to isto osetila kada se naslonila na mene. Dopustila je da joj palcem nežno milujem nadlanicu. Ona žarulja na sredini sobe se sama ugasila. Oboje smo se malo trgli, a onda nastavili sediti u mraku. Mrak je treperio od svetlosti televizora što je dopirala sa načičkanih prozora okolnih dvorišnih zgrada. Sklonila je one nesretne kaktuse i pozvala me da gledamo kroz prozor. Ona se tako nalakti svako veće zamišljajući da iza zidova žive neki sretni ljudi. Neko vreme smo ćutali a onda me vragolasto gurnula svojim bokićem. Znala je da ću to pravino shvatiti igru. I glas joj je postao svetliji – čuo se prizvuk radosti.       

Ponovo me postavila za onaj stolić i naredila da ostanem na večeri. “Samo da stavim žužu u rernu, za čas će biti.“ A onda se setila da joj rerna ne radi. Kako bi radila kad joj prekidač visi kao crkveno zvono. Snašla se i ispekla pet jaja na oko. “Ako voliš jedi iz tiganja, tako voli moj otac.“ Upitah šta je sa njim a ona reče da je u Paraćinu, star je, ima 83 godine.

“Ona žena ga je napustila, odavno živi sam. Nesretan je bio u ljubavi kao i ja. Jedina želja mu je da napravi uz kuću neku malu montažnu radionicu gde bi majstorisao i peko svoju rakiju. Ma sklepao bi on to sam da je od blokova, ali opština mu dopušta samo montažnu.“

“Pa ja ću mu je nacrtati i pomoći ako treba, znaš da sam ja građevinac, samo mi trebaju dimenzije.“

“Ma jadničak, sve je on to odavno pedantno izmerio i poslao mi u nekom pismu, čekaj da ga nađem.“

Pronađe ona to pismo i ja zatražih papir i olovku da odmah skiciram. U celom stanu nema ni parčeta papira. Ali ponovo se snašla: Margarinom je namazala crnu tepsiju i posula je brašnom. Dade mi i kineski štapić i ja to sve lepo nacrtah na tepsiji. Oduševljena reče da će sutra  snimiti mobilnim i poslati ocu.

Već je bilo kasno. Ona se ponudi da me isprati do bulevara. “Ma šuntavilo“ jedno, gde ćeš me ti pratiti kad ne znaš na kom spratu stanuješ a kamoli ulicu.“ Nasmejali smo se oboje. Poljubismo se prijateljski, ovaj put skoro spontano. Ma vraga prijateljski kad sam osetio njene dve vrele lopte na svojim grudima.

Kasno uveče mi se javila svojom fotografijom u trenerci sa pionirskom kapom i vojničkim pozdravom kao na zakletvi. Patent na trenerci je povukla par centimetara na niže. Ispod slike je napisala: Ti si moj najbolji pionirski drug! Odgovorio sam joj da svi moji drugovi imaju dlakave a ne izgrebane noge i da je ona za mene jedno obično šuntavilo.  

Nešto se pet dana krčkalo u njenoj glavi dok me nije ponovo pozvala da navratim. Pitam je da li da ponesem aparat da konačno napravimo foto sešn u novim haljinicama.

“Ma jok, bila mi moja Snežana pa sam joj dala sve te krpice, neka dete nosi, njoj mnogo bolje stoje.“

“Šteta, sad ću te morati slikati bez krpica.“

“Ne zafrkavaj, ti si moj drug. Nego znaš šta: Snežana je pravila princes krofne pa je greškom oprala onu tepsiju, a ja je nisam snimila.

“I sad me zoveš na kolače?, našalih se.

“Ma ne zezaj, dođi da mi ono ponovo nacrtaš.“

“Jel da ponesem papir ili crtamo opet na tepsiji?

Ponovo koračam ulicom pogrešnog pesnika i u sebi ponavljam mantru: Nije ona toliko lepa, ti je ne voliš, ona ti je samo prijatelj. Konačno  banuh sa papirom i olovkom ozbiljan kao sudski izvršitelj. Ona otvara vrata. Samo što ne rekoh da je ružna, da je ne volim i da dolazim kao prijatelj da je slikam golu. Sve mi se ispomešalo. Ovaj put se nismo uspeli ni srpski poljubiti nego nekako poluhrvatski - jedan i po put. Zbunjeni prethodnim obostrano nespretnim zahvatom stojimo na vratima. Ona prozbori :

“Vidim da je moj drug vežbao ljubljenje.“

“A nisi ga ni ti baš apsolvirala.“, ne dam ja na sebe.

Pojeo bih se da mogu. Evo za koju godinu ću u penziju a ponašam se kao žedni pustinjak koji naiđe na lubenicu od deset kila, pa dva sata kruži oko nje. I dok ja pravim krugove u pustinji, Sandra se drži za onu kvaku kao mesečar, kao da se snebiva da ili da uđe ili da izađe. Ako je ovo ljubav, onda je u vrlo čudnom agregatnom stanju. Toliko smo prisebni da ne bi bilo čudno da jedno od nas otrči u klozet i zaključa se. Ponovo dolazim do zaključka da je nedovoljno pripremano naše poznanstvo. A gurkamo se u inboxu već tri godine, nekad i celu noć.

Dođosmo kao nožni invalidi do onog stolića sa dve žuljave stolice. Meni upade u oko da je patent na njenoj trenerci otvoren čitav pedalj ispod brade. Ispod nema ništa. Hoću reći, niko za to ne bi rekao da je to ništa, dapače. Upade mi u oko i nikako da izađe. Ponavljam u sebi da smo mi samo pionirski drugovi, a onda se setih i Tita i partije i vojne zakletve. Bože koja sam ja matora budala, ne znam se ni savremeno, normalno odljubiti, i partija mi treba. Vidim da je i Sandra u nekom sličnom problemu. Verovatno misli: Evo ga još jedan blesan koji bi da grabi najveću buhtlu iz izloga, ne pitajući se šta ima unutra, da li je uopšte na prodaju, od čega je, da li je još topla, ima li dušu. A mene boli svaki šamar koji je dobila, svaka ružna reč, svaki udarac, svaka suza što je kanula sa tih dugih trepavica. I sve bih joj to sada rekao, onako spetljano i zbrljano kako to samo ja umem. Priznao bih joj i da sam ono veće skoro zaplakao gledajući sliku sa titovkom.  Ne znam, izgledala mi ja kao neko napušteno pile koje treba na dlanu čuvati. Najlakše bih joj objasnio rukama, ali ona je svoje podvukla pod sto.   

Na astalu miriše roštilj donesen iz obližnje pečenjare. Pivo, kola, tanjiri, dve čaše, salata. Pletena kotarica sa narezanim hlebom stoji na frižideru, jer na stoliću nema više mesta. Sa zida kuca sat. Samo se sekundara trza u mestu, a druge dve skazaljke stoje na pet do 12. Ono dugme za rernu visi u istom položaju kao neki dan. Znam da se nikakve princes krafne nisu ovde pekle, niti je neko dolazio i ispraznio ormar sa krpicama. Sandra ustaje da donese tanjirić sa usitnjenim lukom. Nema gde da ga stavi pa ga spušta meni u ruku. Izbegava moj pogled. Gleda negde iza mene kroz tamu što ulazi kroz prozor. U zenicama zamućenim suzama joj titra odsjaj televizora iz domova sretnih ljudi.    

Ma volim te budalo mala.

………………………………

Skoro sve u ovoj priči je istinito. Sve do onog momenta kada sam primio sliku sa titovkom. A onda sam se setio da mnogi od vas ne vole tužne završetke. Zato je ostatak priče izmišljen.

Još uvek čekam da me Sandra pozove jer je neko greškom oprao onu tepsiju. Dopisujemo se preko fejsa, ali mnogo ređe nego ranije. Tada zamišljam kako kuckaš jednim prstom a drugim uvrćeš uvojak nestašne kose. Ne pominješ ni tepsiju, ni oca, ni ćerku, ni patent na trenerci. Osećam, zaljubila se moja Sandra. Možda ti je još iste večeri neki čovek mahnuo sa nekog od onih srećnih prozora a ti odmahnula.

Evo sad je 17. Avgust, tačno četiri godine od kada je Arsen umro. Možda ga i ti upravo slušaš u nekoj kući pored mora i sa okusom soli pričaš nekom sve što znaš o meni. Samo mi napiši „Sretna sam“ i više se nikad nemoj javljati. I bolje je da te je neko što dalje odveo od Šantićeve, i da si zaboravila i mene i onu prašnjavu ulicu nekog zagubljenog pesnika. Sve je bolje nego da sediš sama za onim stolićem.  

Uveće me u inboxu čekala poruka:

“Pepi, greškom sam oprala onu tepsiju.“

“A jesi ti pravo Šuntavilo, ti baš hoćeš da me ubiješ?!“

Tako je to kad se predugo priprema neko poznanstvo.