Suze u supi

Samo što sam pobacao u đubre prazne flaše i pocepanu košulju i jedva da se otreznio za dlaku od dvodnevnog bančenja, posle skoro dvanaestočasovnog jezivo teškog Mileninog porođaja, za vreme koga nije glasa pustila, dok joj je renomirani fensi-šmensi doktor, profesor, pičkin dušmanin i hobi akušer majmunica, pitonica i ostalih slonica u „Vrtu dobre nade“, uporno izbegavao carski rez iz samo njemu znanih razloga, čekalo me je neprijatno iznenađenje.

Milena je nekako uspela da se dovuče do telefona i mrtvačkim glasom mi saopštava da nešto nije u redu sa detetom. Nabola me je kako se spremam za još jednu ruku „higijenskog krečenja“ dečje sobe, posle poluuspešne akcije sklapanja „Simpovog“ kreveca Bimbi, pri čemu mi je ostala puna šaka neraspoređenih šrafova i matica – verovatno višak delova. Kaže da je u pitanju  nekakva hemoragija. Intrakranijalna. Valjda od tog predugog porođaja i karličnog položaja, beba je skroz izmrcvarena. Krvarenje na mozgu. Ali pratiće je, da se mi ništa ne uzbuđujemo. Dešava se. Najčešće se sve to vrlo brzo resorbuje samo od sebe. Ali...

Ono isto „ali“, koje devojci sreću kvari, i ne samo devojci, već i njenom mužu, usudio bih se reći. Ono zlokobno, metalno „ali“, zbog koga piljiš u prazno i ne osećaš da ti suze nekontrolisano teku u autobusu, čekaonici, prodavnici, i da te šestogodišnja klinka, cigančica,  pita već drugi put „Ćiko, je l’ ti dobro?“, shvativši da će danas teško od tebe išta isprositi jer, da možeš, verovatno bi prvo sebi pomogao.

A onda čekaš. Prva nedelja – ćorak. Druga isto. Neće da sisa. Prešli su iz Fronta u Institut za prevremeno rođenu decu. U Kralja Milutina. Idem svaki dan i čekam. Čekam svaki dan i idem. Čekam i idem, svaki dan. Donosim pomorandže, ali ne vidim da nestaju.

„Moraš da budeš jaka“, savetujem, „ona ima samo tebe i mene. Videćeš, biće sve u redu. ’Ajde da pričamo o nekim lepšim stvarima. Zamisli, krenuli su ponovo da kupe. Mislim, Vojna policija. Sad im je fora da istovare ljude u Bubanj potok i, dok se opasuljiš, evo te u Vukovaru. Mislim, koji ću moj u Vukovaru, da mi je znati? Morao sam da spavam sinoć kod Obradovića u komšiluku“.

Ćuti. Ne progovara. Doneo sam neku kurčevu supu koju je Dušanka skuvala. Nije ni probala. A i ja sam naš’o temu da je oraspoložim. Treća nedelja. Dvadeset pet grama. Napredovala. Lutka mala. Još pedeset. Odlično.

„Je l’ vidiš da se bez veze nerviraš, samo da dođete kući... Ima da se oporavi... Iha!“

Konačno se vraćaju. Pada mi kamen sa srca, ali nije sve idealno. Hodamo na prstima, isključujemo telefon, a umesto zvonca na ulaznim vratima, majstor nam je izveo žicu u dnevnu sobu i na nju montirao fasung i sijalicu da slučajno ne probudimo malu princezu. A ona plače kao nenormalna. I to nekim tihim, neprijatno hrapavim glasom. Imam osećaj da joj još uvek nije dobro. Non-stop nam je na rukama, kao štafeta mladosti. Predveče je kupamo. Nas troje, Milena, Dušanka i ja. Nagarili smo TA peć na dvadeset pet stepeni. Možda i svih trideset. Nosimo hirurške maske, a znoj nam kaplje sa lica, mešajući se sa pretoplom vodom i hipermanganom. Kadica joj je ogromna. Pravi bebeći džakuzi.

„Brže je vadi i briši je! Hoćeš da ti se prehladi?! Glavicu... Pazi joj glavicu... Podmetni ruku... Taakoo“, komanduje Dušanka, mada mi nije najjasnije kako bi dete u ovim laboratorijskim  uslovima navuklo prehladu, ali ’ajde, nek joj bude! Prepovijamo je. Svi zajedno. Široki povoj. Jebi ga, nemamo Pampers. Dve tetra pelene i švedska. Naravno, sledi proser. Kao iz katapulta. Zapiramo je ponovo i, dok joj oblačimo benkicu, konstatujemo da se dete potpuno ukočilo. Milena je najprisebnija, zove hitnu i taksi, a keva i ja se sudaramo, tragajući za vlažnim maramicama i flašicom s čajem, u neshvatljivom napadu panike. Izlećemo napolje, taksista već čeka, i ja osećam da je hladan vazduh učinio svoje i da se potpuno opustila.

Ponovo smo u Institutu. Daju joj ipak fenobarbiton, uzimaju joj krv i rade ekspresno elektroencefalografiju. Na svu sreću, nije ništa. Mislim, nije da nije... Ali nije ono. Ljubazna doktorka Milutinović nam objašnjava da je konvulzija vrlo česta kod odojčadi i da je verovatno  posledica hemoragije, ali da se ponovo ne brinemo i da probamo svi zajedno da spustimo loptu i smirimo situaciju koliko je to moguće. Naravno, pratićemo...

Na svu sreću, tako se i dešava i ćerka se, pu...pu...pu, da je ne ureknem, vrlo brzo oporavlja i kreće da napreduje, demonstrirajući istinitost teze – da ju je jeftinije oblačiti nego hraniti.

E sad, neka mi neko kaže da ima ozbiljan problem jer ga je ostavila nevernica-prokletnica, jer nema adekvatno radno mesto za koje se školovao, švalerku, nova kola, malo više para i često je anksiozan bez razloga, pa ću mu tako slatko napuniti bulju šimikama da neće znati šta ga je snašlo.

Vladimir Jovanović