Tajna

- Otkriću ti jednu tajnu…

- Kaži, dušo moja… - nasmešila se, jer je znala šta sledi. Ovo je bio svakodnevni performans njenog supruga, kojim je terao tugu iz njenih očiju.

- Ti me voliš, a još to ne znaš...

- Ma znam…

- Pošto ne možeš bez mene i moje gitare, otpevaću ti moju “najnoveju” pesmu…

- Najnoveju!

- Spremio sam je za Evroviziju... To je pobednička pesma, ljubavni rok!

- Da čujem…

- Ja sam pisao i muziku i tekst…

- Da čujem… više!

- Evo, evo, samo da uzmem gitaru... - otvorio je vrata, uzeo metlu iz predsoblja i zauzeo stav kao gitarista najbolje rok grupe…

- Ne spavaj, mala moja, metla dok ti svira… - zastao je, pogledao u nju kao pravi roker i nastavio u svom stilu: - Bekrija sam celo selo riiiče!

- Ti… nisi… normalan!

- Što, to je čist rok, a rokeri su uvek pod dejstvom opijata…

- Mala moja, moja mala, ja se pitam bi l’ mi dalaaa - nastavio je u stilu starog nezasitog rokera…

- Dosta je, volim te i sviđa mi se pesma, samo nemoj više da je pevaš, k’o Boga te molim! Puca mi glava, ne mogu više bez brufena… Ma, daj mi trodon, brufen mi više ne pomaže!

- Nisi više Brufenka, sada si Trodonka…

- Samo se ti sprdaj, celu noć nisam oka sklopila...

- Ti spavaš otvorenih očiju! Ma bitno je da si spavala…

- Čuješ li ti mene?

- Čujem, čujem, znam šta ti treba...

- Šta?

- Seks! To je najbolji način da te uspavam, to smiruje nerve, opušta žene tvojih godina, koje ne mogu bez “onih stvari”…

- Kojih stvari, znaš li ti koliko godina imam?

- Ti si u najboljim godinama, da mi ponude tri ljepotice od po 25, ja bih zadržao tebe! Ma… Da mi dođe i Anđa…

- Anđa, koja ti je… sad pa ta?

- Anđelina se razvodi od Pita…

- Zbog tebe?

- Ma da, ali sam joj rekao da volim tebe, dušo moja…

- I, šta kaže Anđa?

- Shvatila je da ne može da se poredi sa tobom… Nije moj tip… Mada je mogla da posluži…

- Šta?!

- Ma šalim se, nema Anđelija nikakve šanse, neću da se Bred Pit Bul Terijer nervira zbog mene…

- Pomozi mi da se spustim, moram da legnem…

- Znači, može jedan seksić?

- Može, može, čim mi zaraste slomljen kuk, ako te pamćenje bude služilo do tada…  

- Pamćenje! Pamtim k’o slon, ma k’o dva slona… zajedno!

- Dobro, reci mi onda… Koji je dan sutra? - pogledala ga je kao da joj je taj dan mnogo bitan, bitniji od svih datuma koji su se uselili u njeno pamćenje…

- Sutra je… sreda - slegnuo je ramenima, ne shvatajući razlog njenog interesovanja za sutrašnji datum.

- Datum, koji je datum? - dodirnula je njegove prste bez snage za stisak...

- Ne merim više vreme na sate, ni po sunčevom vrelom hodu, dan mi je kad tvoje oči se vrate, a noć kad ponovo od mene odu - dlanovima je zagrlio njene prste i u zanosu odrecitovao Desankine stihove, koji su se davno zalepili za njegovo pamćenje…

- Dušo, sutra je tvoj 79. rođendan…

- Nemoguće, ne, ne, ja ne priznajem godine!

- Ne priznajem ih ni ja, ali su me stigle! Iako sam godinu dana mlađa od tebe, pomozi mi da legnem…

- A… seks…  

- Računaj da smo se “kresnuli”.

- Slab sam iz računa, šta si rekla, kada smo se… ”kresnuli”?

- Sinoć, dušo moja.

- A da, sad se sećam, je l’ ti bilo lepo?

- Super!

- I meni.

- A sećaš li se šta si mi rekao kada smo se upoznali?

- Ljubav bez seksa je kao torta bez šlaga... - rekao je setno.

- A... šta sam ti odgovorila?

- Da nema torte, ne bi bilo ni šlaga - zamislio se nad davno izgovorenom rečenicom, pa nastavio: - Dugo mi je trebalo da shvatim da je za ljubav dovoljna… duša.

- Voliš li me? - pitala ga je dok joj je nameštao jastuk ispod glave, grleći njeno slabašno, drhtavo telo jednom rukom…

- Sto na sat, ma dvesta na sat… - dok je spuštao njeno zgrčeno telo na krevet, osetio je kako teško diše, da njeno srce traži odmor, da rukom drži veliku dušu punu ljubavi, upakovanu u zboranu kožu boje voska i trideset kilograma kostiju. Namestivši joj jastuk ispod glave, spustio je usne na oči sa svojim likom i poljupcem joj obrisao suze…

Bratislav Rosandić