Trik je u triku (drugi deo)

Dvadeset deveti jul: rani jutarnji časovi

Četvrtastom prostorijom strujao je ustajali vazduh. Kiseonik nije spadao u mogućnost izbora. Disao sam na škrge, vodena para prekrila mi je oznojeno lice. Krv mi je je isparavala svakim uzdahom.

Telefon je poremetio san. Vibrirao je na stolu, izbacujući melodiju kućne muzike pomešane sa elektronikom. Srceparajući bas tukao je na stolu, dok sam ja i dalje pokušavao da ne pretpostavim da je to za mene.

Tešio sam se u glavi: „Na plaži ide ova muzika. Devojke su oko tebe. Pleši! Pleši!“

I probudio sam se. Naglo sam oteo telefon i javio se. Promukli glas pokrenuo je svoje.

„Halo?“

„Glas ti je unezveren. Sat se čuje pomalo, ali ne dovoljno da bi se nalazio ispred njega. Trebalo ti je četrdeset sekundi da se javiš. Nalaziš se na krevetu. Probudio sam te. Trenutno razmišljaš o tome kako bi me ubio.“

„Bravo Pero, kako si uopšte primetio?“

„E moj Stevo... Nego šta radiš?“

„Ležim, probudio si me.“

„To je bilo retoričko pitanje. Potrudi se, da ne odgovaraš sledeći put. Hoćeš li da zablejiš?“

„Koliko je sati?“ izgovorio sam izgubljeno, zbog odbačenog jutra.

„Ti ne znaš koliko je sati? A gde ti je sat? Čujem ga. Ide tika-taka. Nemaš ga? Nestašica satova? Dobro, sad ću da pogledam, nema problema, poštedeću te pomeranja glave. Dva sata popodne. Koja si ti mrcina. Napolju greje Sunce, devojke hodaju polugole. A da! Ti ne voliš Sunce. Nastavi da spavaš, čućemo se...“

„Dobro, izaći ću. Sačekaćeš me da se istuširam, oznojio sam se kao pseto.“

„Da, da... Nisam mislio da zablejimo sutra, već danas, sada! Kupaćeš se kasnije. Jebote, zakeraš k’o princeza. Budi čovek!“

„Dobro ’ajde! Gde ćemo da se nađemo?“

„Kod Meka na Slaviji. Znaš li gde je to?“

„Pa...“

„Nemoj da odgovaraš i budi dole za petnaest minuta...“

„Dobro, ali...“

„Super, vidimo se tada. Nemoj da kasniš.“

Šta sam rekao! Klasična nakaza! Pulsirajući impuls najavio je početak dana. Ono što je trebalo da bude minut do razbuđivanja, u suštini, trajalo je deset. Uvek nateram sebe da se vratim bar malo, kasnio sam, jer se nisam ni pomerio sa mesta. Skoknuo sam do kupatila, tamo obavio sve što sam od sebe očekivao. Prohladna voda dodirivala mi je oznojeno lice praveći harmonični odsjaj moje psihološke slike. Vratio sam se u život. Obukao sam prvo što mi je palo pod ruke. U fioci pored kreveta nalazio se koverat koji je čuvao mojih poslednjih petsto dinara. Izgovorio sam sa dozom očaja: „Ko ga jebe!“, i uzeo ih. Kako je došlo, tako je i otišlo. Moraću da sačekam novu turu.

Dva minuta sam uzaludno tumarao okolo, u potrazi za ključem. Kao i uvek, nalazio mi se u džepu. Izgubljenost rađa svesne ljude. Bio sam spreman da saznam zbog čega toliko grešim. Sa pomešanim emocijama napustio sam stan sa upaljenim sijalicama. Dok sam silazio niz stepenice,  prepuštao sam se umetnosti sa zida, pokušaju da arabeska sastavljena od dva spojena trougla predstavi nešto više od onoga što smo već svi primetili. Između prvog i drugog sprata na staklu je treperio vitraž, koji bi me svakog puta raspekmezio. Prekrivena zvezdanim nebom, zapaljena kočija uništavala je sve u okolini. Malo je bila nakrivljena, izgleda da je i sama sebi bila neprijatelj. Uplašeni stanovnik te kočije, kao tačkica, skrivao se u dimu. Jednom rukom pokušavao je da obuzda konje, dok mu se druga nije videla. Dok je bio zagledan u lepotu ispred sebe, sačinjenu od divne livade okružene drvećem, prepune živog sveta, vetar je nosio jednu kapljicu ispred, suzu, pretpostavljam. Plakao je zato što je znao da će u sledećoj sekundi taj isti zapaljen raj uvenuti, njegovom krivicom. Postupci određuju nas, a da li mi određujemo svoje postupke?

Stvarno je bilo vruće. Nisam osećao lagodnost pri disanju, naprotiv, gušenjem sam se branio od nestanka. Asfalt je goreo, tende su se topile, ljudi su se kupali u fontani, polivali vodom, do te mere da nisam mogao da procenim ko je oznojen, a ko mokar. Sa druge strane, to je i isto, zar ne? Plivali su po ulicama Beograda, čekajući čađavi tuš da ih pretvori u još gora bića nego što su bili. Taksisti su se poređali po suncu, dok im je duša obitavala izvan, u hladu. U svakom automobilu bez klime vozači su namršteno čekali trenutak da puknu i izvade svoj karabin, kojim će ispraviti krive Drine. Previše nervoze skupilo se vremenom. Ljudi su prestali da se bore za srećne trenutke.

Prodavci pljeskavica su nevoljno prevrtali meso, pritom goreći od veće temperature no napolju. Nisam mogao da se poistovetim sa njima, verovatno bi od mene ostali samo zubi, a i to meso, baš me zanima kako uspeva da preživi ovaj talas sunčanice. Dovoljan je trenutak između frižidera i lepinje da se stvori bakterija koja će odmah krenuti da grize crevnu floru srećnog dobitnika.

Pere nije bilo, kao što sam i očekivao. Mek je, po pravilu, strepio za svoje goste. Njima je unutra bilo hladno. Na vratima je pisalo: „Zabranjeno za osobe sa reumom. Osim ako nije račun preko hiljadu dinara“. Po mojoj proceni, dosta ljudi je razliku između klimatizovanog prostora unutra i rerne vani trpelo na dosta bolan način. Naime, nekoliko starijih ljudi je kolabiralo pri izlasku. Dvoje je udario šlog, dok se jedan dekica toliko ukočio, da i dan danas ne verujem da može da pomeri prst na šaci, a kamoli nešto drugo. A sad se javlja i onaj drugi deo priče. Izgleda da oni imaju lek za sve to, ali je potrebno preko hiljadu dinara. Sa običnim kupljenim šejkom pustiće te da umreš pri izlasku, ali ako se izbahatiš, njihova odgovornost će biti čak i to što si pustio gas pre nego što si pojeo pomfrit i daće ti lek protiv toga, sa sve osmehom i nagovorom za ponovni dolazak. Dovoljno je imati novac i svi će, odjednom, imati želju da ti pomognu.

Dvadeset minuta je kasnio. Pravio sam štrafte u okolini, tražeći hlad koji bi mi pomogao da preživim, bar još malo. Iznerviran zbog čekanja, okrenuo sam se ka Meku, želeći da ih ne poslušam, već da uđem bez novca i da se ohladim. Da vidim kakvi su prema običnim smrtnicima. Nažalost ili na sreću, misao mi je prekinuo Pera, skinuvši mi kačket s glave. 

Stefan Megić