Trik je u triku (dvadeset četvrti deo)

Pera je, kao glavna figura, počeo da gromoglasno pročišćava glasne žice, praveći tišinu u prostoriji i mogućnost obraćanja zanimljivom kolektivu.

„Nadam se da ste obavili sve što je potrebno...“

„Da, da... Pa mislim, jesmo, skupili smo se i odradili. Meni se mnogo dopalo, kao i svima ostalima“, Ćelija Zrncić je pokušavala da imitira uzbuđenje. „Na ovom papiru piše šta je sve potrebno i kolika je cena“, pružila mu je dokument uz veštački kez. Nekoliko sekundi je analizirao tablicu, da bi nakon toga zadovoljno seo pored svih i krenuo da deli ovlašćenja.

„Četrdeset hiljada šesto devedeset devet. Dobri smo, moram priznati. Stevo, ti i Jelena bićete zaduženi za materijal, dok će ostala ekipa sutra da ode sa mnom u Bataju da opremimo laboratoriju. Vas dvoje sutra imate pune ruke posla, kao i svi mi. Slušajte, nalazimo se ovde u devet ujutru i svako na svoj zadatak. Slobodni ste...“

Nekoliko minuta kasnije, stan se ispraznio, ostali smo Jelena, ja i Pera, koji je nakon odlaska ekipe dobio mučenički izraz na licu. Gledao je kroz prašumski tapet koji je odisao mirisom džungle, preletao je duboku travu. Namršteno je pokušavao da natera sebe u lepše osećanje, koje ne bi moralo uništavalački da deluje.

„Je l’ te je smarao očuh sinoć?“ upitao sam je da bih prekinuo agoniju u poluzadimljenoj sobi.

„Čuj! Čekao me je u dnevnoj sobi, cele noći. On je lud. Onda je počeo da me ispituje neke gluposti, samo sam prošla pored njega i otišla u sobu. Osećala sam da je pizdeo u sebi... Previše je lud...“

„A gde ti živi otac?“ upitao je Pera, sa dozom radoznalosti u glasu. Lice mu je izgubilo tužnu deformaciju, delovao je blago opuštenije.

„On je umro, na ratištu... Nisam imala ni tri godine...“

„Haos, jebi ga, izvini na podsećanju.“

Uskoro je i Jelena otišla, ispratio sam je. U međuvremenu sam isključio svetlo u stanu. Osećao sam potrebu da zamračim stan dok nisam bio tu, to je bila zanimljiva želja koju nisam osetio ranije.

Sledeći dan protekao je u nabavci. Vucarali smo se od mesta do mesta, pretvarajući se da smo profesionalci koji svojom ozbiljnošću kupuju ljude i preko njih nabavljaju supstance. Jelena je, svakako, imala više šarma od mene. Ne bih uspeo da nije bilo nje.

Laboratorija je, takođe, bila spremna. Morali smo da požurimo, samim tim nismo mogli da se opustimo ni u jednom trenutku. Dani su prolazili, bili smo sve bliže cilju.

Sedamnaesti avgust

Kao što je besnilo dozivalo razjarene pse koji su pokušavali sami sebi da odgrizu rep, mi smo dozivali sreću koja nam je bila prva saputnica. Naime, vreme koje je prolazilo dozvolilo nam je da uspemo u svojoj zamisli. I više ništa nije moglo da nas zaustavi. Štancovali smo kartončiće do te mere brzo da smo se i sami začudili.

Studenti su bili, moram priznati, krajnje profesionalni, štaviše, kao da su i ranije imali iskustva sa sličnim stvarima. Nisam verovao... Pera je bio zadužen za organizaciju, svake večeri je dolazio kod mene zbunjen trenutnim napretkom. Sve je teklo kao po loju. Bili smo toliko blizu ostvarenju ciljeva da smo se saživeli sa ulogom koja nam je veštački data.

Tri kartona bila su spremna. Gledali smo ih u raznobojnim varijantama i zamišljali na koji način bi ovo uticalo na obično ljudsko biće. Rešili smo da testiramo naš proizvod. Za to je bio zadužen čovek koga smo nas dvojica poznavali. Zvao se Šapica.

Pre nego što je skliznuo u heroinsku rupu, bio je uvaženi gospodin sa ženom i decom. Jedne večeri, posle nekog slavlja, blago pripit, vozio je celu porodicu u kolima. Sekund nepažnje bio je dovoljan da ga zauvek obeleže kao ubicu. Ljubav je nestala zajedno sa točkovima. Sakrio je u sebi bol zbog svega toga. Ogledalo je krilo ubicu ljubavi, svoj odraz nije mogao da podnese. Proklinjao je uzvišene sile koje su mu dozvolile da preživi, on jedini, kao krivac, da posmatra samog sebe na putu za pakao. Gde je nestala njegova ljubav? Gde je otišao njegov sin?  Zbog čega se te večeri napio? Na ta pitanja nije umeo da odgovori. Shvatio je ko mu previše znači tek kada je izgubio delove sebe, na asfaltiranom haotičnom autoputu.

Bol je bio preveliki, nemoguć. Nastavio je da pije i da vozi. Želeo je da nestane i on na isti način, no, posle svake nesreće koju bi proizveo, ostao bi jedino on živ. Kao da je Bog želeo da ga ostavi u ovom ruglu. Ponekad bi se zapitao da li je ovo, u suštini, pakao. Nije delovalo daleko od toga.

Alkohol je vremenom prestao da mu bude izazov. Odlučio je da se ubije sa razlogom. Jedina mogućnost samoubistva ležala je u igli i kašici. Heroin je bio put beznađa, napokon je mogao da se opusti i sačeka smireno prestanak otkucaja. Osećao se slobodno, kao nikada ranije. Prestao je da razmišlja o potresnim stvarima u svom životu, jedino mu je na umu bilo kako će nabaviti novi fiks. Uspeo je u onome što je želeo. Život je i dalje negovao siluetu čoveka. Nije mu dozvoljavao da nestane, bez obzira na količinu koja je prolazila kroz njega. Život je, i dalje, čekao na njegove mogućnosti. Psovao je nebo, gledajući unezvereno, uskim zenicama, razjarene oblake raznih oblika, koji su zajedno godinama čekali jedinstven susret i spajanje. Vetar koji je delovao kao neprijatelj dunuo je i razdvojio dva tek pronađena oblaka. Jedan na jednu stranu, drugi na drugu, nestali su čekajući ponovo da se spoje.

Gledao je tu zamišljenu sliku i u sebi je projektovao slično iskustvo. Vetar koji ga je razdvojio od porodice nije mu dozvoljavao da se ponovo vrati natrag, već je morao kružnim putem da živi i da u sećanju čuva, u moru različitih oblaka, jedan specifični, samo njegov, za kojim je težio svakim danom. Život mu je bio zaboravljen, izgubljen. Reči koje je izgovarao nisu mogle da se razaznaju. Duboka potištenost kosila se sa stondiranom euforijom. Njega smo izabrali kao prvog degustatora.

Naleteli smo na njega slučajno i odmah nam je palo na pamet da bi on mogao biti taj. Dali smo mu put ka izlazu, znajući da će podneti. U jednom trenutku je tako pročišćeno posmatrao svet oko sebe da je nevinost dobila svoju drugačiju crtu, čak i kod starijih ljudi. Besmisao koji ga je okruživao napokon je dobio svoje slučajno rešenje. Sve je postalo kristalno jasno, slagalica je dobila svoj poslednji deo, oblak je prestao da razmišlja o spajanju, život je postao jedino mogućnost preporoda. Dubiozna nirvana ga je do te mere inspirisala da je nakon ovog najzanimljivijeg tripa ikada otišao u manastir i posvetio se duhovnom životu.

Sećam se da sam ga video kako sedi u šumarku, u turskom sedu, i radi nešto što je meni delovalo kao meditacija. Nakon toga, objasnio je šta je tačno osetio sedeći na tom mestu.

„Prvo sam sedeo osluškujući prirodu, muziku sveta. Ritam života. Sve oko tebe teče sličnim tokom, morao sam da se fokusiram na samu prirodu i da zaboravim na sve što deluje preko toga. Čuo sam cvrčke, ptičice, ritam vetra, trave koja se pomerala u harmoniji, pri čemu sam svakim novim tonom doživljavao sveopšte prasnuće. Svako šuškanje je bilo deo te vrhunske melodije života. Kako sam sve dublje ulazio u muziku, glas u glavi je pravio pometnju. S vremena na vreme se javljao i prekidao me je. Nisam želeo da me prekida. Morao sam da polako krenem da ga izbacujem. Ego mi je vrištao, no na kraju je nestao. Kada je nestao glasić, ostale su nasumično razbacane misli koje su mi govorile trenutne mogućnosti. I njih sam sve više cenzurisao. Kako su nestajale, osećao sam priliv energije koja se skupljala u predelu vrata. Imao sam osećaj kao da me okružuje. Što sam više cenzurisao misli, to je više rasla u visinu. Kada sam napokon ostao sam sa prirodom, osetio sam kako se energetski talas velikim intenzitetom penje do neba i u najvećem bunilu raspršuje i eksplodira praveći oblik pečurke svuda iznad mene. I samo se u sekundi, kao kroz vorteks, energija vratila, moje telo ju je upilo i ja sam otvorio oči i vratio se preporođen. Doživeo sam nešto što nikada nisam očekivao da mogu. Postao sam jedno sa Jednim. Ekstaza me je dovela do susreta sa čitavom prirodom. U jednom trenutku sam se osetio kao zrnce peska u ovom univerzumu, a u istom trenutku, univerzum je delovao kao zrnce peska, a ja kao uzvišeni činilac. Probudio sam se toliko spokojan i čist, da nikada više neću dozvoliti da mi se duša uprlja. Idem na Tibet, tamo ću se posvetiti večitoj meditaciji... Spasili ste me, dečaci, nikada vam ovo neću zaboraviti...

To je bilo poslednje od njega. Nikada ga ranije nisam čuo da priča na ovakav način, obično bi razglabao reči, kao da su delovi nečega što nije mogao da savlada.

Uspeli smo, koliko sam ja primetio. Napravili smo nešto što otvara čoveku put ka svevišnjem. Nakon ove situacije, presrećni zbog toga što smo sve odradili pre vremena, što smo napravili nešto tako drugačije i što ćemo uskoro biti do te mere bogati da nikada više nećemo brinuti ni o čemu.

Stefan Megić