Trik je u triku (dvadeseti deo)

Sedeli smo pribijeni jedno uz drugo. Osećao sam otkucaj njenog srca kroz butinu kojom me je dodidirivala. Toplotu njene duše i besmrtnost koja se rađala iz sekunda u sekund. U običnim kućnim šoljama srkali smo čajeve koji su mirisali na istinu, na džangrizavo zabrinute trenutke. Pričala je o nečemu, nisam mogao da razaznam o čemu, hipnotisano sam sedeo gledajući je u oči i samo klimajući glavom. Nisam ni primetio da mi je lice sve vreme u najiskrenijem ali i najširem kezu. Nisam bio u mogućnosti da je saslušam, zanimljive su bile priče, verujem, no moj mozak je odlutao želeći da uradi samo jednu stvar. Pomišljao sam šta sve može biti; naravno, znao sam, ali svakako sam čekao da mi sirova želja ispliva na površinu. Dok je pričala, sve više se pripijala uz mene. Nisam mogao da istrpim dodire, a i nije bilo potrebno čekati sirovu istinu kada je telo već samo od sebe uradilo ono što sam razmišljao da uradim.

Desnom rukom sam joj dodirnuo kosu. U tom trenutku je zastala i raširila svoje oči gledajući me zbunjeno. Poljubio sam je. Dočekala je to savršenim pokretima. Psihodelična muzika stvarala je u nama tenziju, grlili smo se ne mareći za okolinu. Život je ionako bio surovo kratak. Vreme je delovalo previše patetično. Krišom su se kazaljke spajale praveći nešto što je izlazilo iz toka dvadesetčetvoročasovnog bunila. Držala me je za ruku, sve vreme. Dok smo kretali ka izlazu, stezala me je sve više i više. U očima je krila melanholiju, kao da je u sebi imala teret mladosti koji se skupljao vremenom i koji je tog dana dobio svoju najveću težinu. Kada smo izašli iz zadimljene prostorije i dela sa pustim knjigama i kada smo se našli na platou, nas dvoje, sami van mraka, na dnevnom svetlu, upitala me je nešto što me je u trenutku emotivno dotaklo.

„Nadam se da nećeš pobeći...” spustila je pogled ka betonu. Podigao sam joj glavu i na razdaljini od nekoliko milimetara rekao da ću uvek biti tu za nju. Siguran sam da je primetila u meni dozu iskrenosti, koju nisam ni znao da sam imao. Odjednom se nasmejala i pala mi u zagrljaj koji je trajao duže nego jedan život, a i kraće od jednog sekunda.

Poljubili smo se i nestala je, daleko među ljude, dok sam ja na stanici trole čekao još jedan prevoz ka budućnosti.

Bio sam srećan, osmeh mi se nije skidao sa lica. Taj osećaj nepobedivosti, kada znaš da bez obzira na sve postoji neko ko će te čekati, bilo kad, bilo gde, samo tebe i nikoga drugog. Osećaj je neprikosloven, nezamenljiv, ljudi koji ga nisu doživeli ne mogu znati kakav je. Mogu samo skeptično da pokušavaju da umanje vrednost osećanja, ali svakako nikada neće znati, dok ne osete i ne slože se sa univerzumom, da je čovek samo slovo bez poente. Dva slova čine reč...

Dok sam ulazio u trolu, telefon mi je zavibrirao. Naglo sam ga izvukao i javio se. Naravno, Pera... Ko bi drugi inače zvao.

“Stevo, nadam se da si odradio sve”, ubrzano je izgovorio sa dozom uzbuđenja.

“I više nego što je potrebno...”          

“Kako to misliš?”

“Pričaću ti. Gde si sada?”

“Vraćam se iz Batajnice, biću za sat vremena na Slaviji.”

“Svrati do mene. Imam neke obaveze gajbi.”

“Ae...” Morao sam da se organizujem kod kuće. Mnogo toga je bilo na kocki.

Već je bio avgust, novi prihodi, novi rashodi. Potrebno je sve da bude kao i ranije, nisam smeo da se uzdam u planirani posao. Izgubljeni vitraž me uvek povuče u stanje besvesti. Sećanja počinju da naviru i jedino što ostaje je otkucaj srca koji neprekidno stompuje bez obzira na život spolja. Mene svakako nije negovao taj spoljašnji otkucaj. Bedno sam se osećao svaki put kada bih se prisetio izgubljenih dana, zajedno sa nekima, svojim najbližima. Nisu oni bili pored mene nikada, navikao sam da opstajem sam, al’ svejedno sam patio zbog toga. Zbog čega sam se trudio da sakupim izgubljene delove sebe? Rasparčao sam se kao dete, više puta, ne verujem da ću ikada uspeti da se sastavim. Takve stvari nas menjaju, pretvaraju u bolje ljude i veće muftare.

Zašto ljudi rađaju decu kada znaju da nisu spremni? Mene ta činjenica nespremnosti poražava jer, ako je majka na heroinu a otac tamo negde, kakav će sin ispasti iz toga? Dobro sam ja ispao, u svakom slučaju, iako sam rođen u porodici odbeglih ljudi. Zanimljiva je to priča.

Mutne radnje, osamdesete, devedesete i sve što ide uz to. Otac je samo jednom otišao, sa namerom da, koliko ja znam, ode u inostranstvo i pokrade neku robu, što je bilo veoma popularno u to vreme. Naravno, on je to radio i ranije, tako da nije odjednom rekao “e sada ću da kradem”, već je bio u poslu i stalno je odsustvovao zbog toga. Ali i uvek se vraćao sa novim kolima, parama; moram priznati da sam kao dete bio u najboljoj situaciji ikada.

Voleo sam ga.

Uvek bih se nasmejao kada bi mi nešto rekao, znao je da me smiri u svakoj situaciji. Uglađen čovek, gospodin lepih manira, rođen u veteranskoj porodici sa diplomom ekonomiste, uvek u odelu, čak i u kućnoj varijanti. Sećam se da je voleo da veče završi jednim tompusom, koji je meni tada mnogo smrdeo. I uvek bi majka zbog toga vikala na njega i prekidala ga u vrhunskom hedonizmu. Izlazio bi tada na terasu, uporno nastavljajući svoj večernji ritual. Jednog dana je otišao i više se nije vratio. Nikada...

Tada je sve krenulo da se ruši. Devedesete su uzele maha. Postajao sam sve svesniji gubitka, majka nije mogla da izdrži pritiske sa svih strana. Počela je da se drogira. Primećivao sam ja, iskreno, da je ona bila u tom fazonu i ranije, no mislio sam da se smirila od kada me je rodila, ali ne... Odjednom sam ja prestao da budem broj jedan u bilo čijim očima. Već sa deset godina bio sam prepušten sam sebi. Kada uđem u stan vidim majku koja je ili u dubokom stondu ili previše nervozna što ne može da se uradi. Pakao, haos... Proklinjao sam oca što nas je ostavio na cedilu. Krivio sam njega zbog svega. Uvek je lakše okriviti druge, šta sam ja znao, bio sam dete željno pažnje koje je bilo ostavljeno samo sebi. Deda nam je slao novac iz Švajcarske, dolazio je, s vremena na vreme, da kori majku zbog ponašanja, no ona je u njemu videla samo način izlaska. Uzela bi novac i nestala, ne bi se vraćala danima. Skapavao bih od gladi u jednom ćošku. Svraćao bih kod komšija da se žalim. Život je stvarno bio previše očajan.

Dedu sam najviše voleo. Poslednjih godina svog života proveo je u svom stanu, a ja sam živeo kod njega. To je ovaj stan na Slaviji u kome sad živim. Majka je i dalje bila u Cvijićevoj... Patio sam duboko u sebi. Sa jedne strane senilni deka koji se trudi, ali stvarno nije više u stanju da bilo šta uradi, sa druge majka koja je samo jednog dana nestala. Ali ne kao otac, već je otišla gore, gde će joj bar biti bolje. Tu scenu nikada neću zaboraviti.

Četrnaest godina, završio se osmi razred, mislim da je bio prvi ili drugi dan raspusta. Sa đačkom knjižicom sam trčećim korakom išao do nje. Da joj se pohvalim. Nedostajala mi je... Zvonio sam na interfon, no niko nije odgovarao. Ne bih ni ušao u zgradu da nije prolazio komšija koji me je poznavao i krenuo do stana da me ispituje razna pitanja na koja stvarno nisam želeo da odgovaram. Ispred vrata sam stajao, čekajući da mi otvori, lupao sam nemirno, sa željom da što pre uđem. Niko se nije javljao. Za svaki slučaj sam poželeo da spustim kvaku i da vidim da li ima nekog unutra. Za divno čudo, bilo je otključano.

Unutra je bilo haotično. Deponija... Kao da nije bilo čišćeno godinama. Preskakao sam razne kese i špriceve, kašike i ostalo i, kada sam ušao u njenu sobu, imao sam šta da vidim. Ležala je bleda, mršava, oronula, u jako nezgodnoj poziciji. Tihim koracima sam joj prilazio, ne želeći da je probudim. U rukama mi je bila đačka knjižica. Spustio sam se na prste i u čučećem položaju pokušavao sam da je probudim.

“Mamice, vidi šta sam ti doneo...”

Ništa, nije odgovarala...

“Mama, probudi se, završio sam osnovnu školu. Mama! Mama!”

Tresao sam je da se probudi, ali uzalud. Dodirnuo sam joj ruku i osetio hladnoću od koje sam se u istom trenutku toliko iscimao da sam pao na leđa. Gledao sam je onako nepomičnu, jadnu i nisam znao šta da radim... Stvarno nisam... U istom položaju sam sedeo još petnaestak minuta, moleći se u sebi da nije istina ono što je svakim sekundom delovalo sve realnije. Nažalost, ja nikada nisam bio u pravu, a sve iskrene molitve su padale u vodu, nijedna nije bila uslišena, nikad!

Umrla je, predozirala se... Nisam znao o čemu da razmišljam, dosta ljudi me je zapitkivalo da li sam u redu, kako se osećam i takve stvari; sa ravnodušnim izrazom lica, sedeo sam i nepomično gledao u jednu tačku. Verovatno sam u njihovim očima bio toliko oštećena roba da su predviđali kod mene isti scenario kao i kod nje. Budale!

Deda je umro četiri godine kasnije, malo pre mog punoletstva. Ostavio mi je stan na Slaviji, u međuvremenu je prodao onaj u Cvijićevoj, dok je novac stavio na moj račun. Mi smo svih tih godina živeli od njegove penzije iz Švajcarske, koja je bila dovoljna za nas dvojicu. Kada je on nestao i kada sam ostao potpuno sam, morao sam na neki način da smislim kako ću preživeti.

Recimo da i dalje Švajcarci misle da je moj deda živ i još uvek stiže penzija, od koje baš dobro živim, moram priznati. To je moja priča, moja snalažljivost u punom izrazu. Moram priznati da je jesam zaslužio, bez obzira koliko je to, možda, loša stvar koju sam uradio.

Tih dana je trebalo da mi stigne polovina penzije u iznosu od šesto evra. Ali još uvek nije stiglo. Nije bilo baš potrebno, ali stvarno nisam imao dinara, tako da sam morao da preživljavam do sledeće koverte. Nije me brinulo sve to. Seo sam na fotelju i krenuo da uživam, zamišljajući ptice umesto ambulantnih kola i miris cveća mesto raspadnutog smoga.

Pokušavao sam da pretvorim očaj u sreću, no svakog puta se setim svoje surove prošlosti, koja bi nekog drugog već oterala u grob. Bio sam srećan što sam živ...

Trenutnu čamotinju prekinuo je Pera, ulaskom u stan.

Stefan Megić