Trik je u triku (osmi deo)

Trideset prvi jul. Rani jutarnji časovi.

Kao i svakog jutra, kućna muzika uništila je duboki san i kućni red. Ponovo ga je prekinuo niko drugi do Pera i ja ću tog čoveka jednom da ubijem.

„Halo?“

„Shvatio sam kako ćemo uspeti.“

„O čemu govoriš?“

„Moramo što pre da se vidimo. Ovo što ti budem rekao biće presudno za naše živote.“

„Ne mogu odmah. Spavam!“

„Nemoj da me nerviraš, ustani! Veruj mi. Oduševićeš se.“

„Bolje bi bilo da se oduševim. Dole za pola sata?“

„Bolje petnaest“, zvuk spuštene slušalice i ponovo agonija pred izlazak. Sve po svom protokolu, ponovo praznog stomaka i ponovo sa ostavljenom sijalicom, izašao sam iz stana.

Stajao je pored Meka, tačan kao nikada do sada. Nešto se izmenilo, razmišljao sam šta bi to moglo da bude. Nadao sam se da će mi to upravo reći.

„Stigao si, idemo do Mitićeve.“

„Šta si smislio?“

„Videćeš već. Genijalni plan, kao nikada do sada. Zaboravi sve od ranije, ovo je nešto novo. Neprocenljivo. Neću ti reći dok ne sednemo.“

„Ponovo planovi! Dokle ću ja da nastavim da blejim sa tobom? Postalo je opasno po život.“

„Nemoj da počinjemo ponovo sa tim. Opusti se i uživaj. Čućeš i shvatićeš“,  ušli smo u park. Ja sam sedeo, a on je stao ispred mene i krenuo da objašnjava.

„Da li se sećaš jučerašnjeg dana?“

„Da.“

„Sećaš se da smo bili u kazinu? I da smo dobili, pa izgubili pregršt novca? Otišli smo kod Bakača, bio sam iznerviran, i baš u trenutku kada sam mislio da ću pući od dosade, čuli smo nešto što bi moglo da nas podigne do vrha. Genijalni plan! Genijalni! A ko će drugi da ga odradi nego ti i ja...“

„Kako to misliš?“

„Jednostavno, Mali Rista je u pravu...“

„Što se tiče čega?“

„LSD-a...“

„Čekaj ti si ozbiljan...“

„Da.“

„Nisi naduvan, pijan... Na nečemu si sigurno...“

„Ne brate, pri čistoj svesti sam. Posle mnogo vremena, ponovo sam pri čistoj svesti... Smislio sam sve, svaku tačku. Počeću ispočetka.“

„Pokloni se i počni.“

„Šta nam je potrebno... Prvo nam je potrebna jedna izolovana prostorija koja ispunjava kriterijume laboratorije. To je lako naći. Drugo, što se tiče artikala i svega što je potrebno, izdvajamo pedeset hiljada.“

„Je l’ onih pedeset koje smo izgubili?“

„Nemoj da se sprdaš, tek sam počeo. Potrebno nam je pedeset hiljada. Do toga ćemo tek doći... Dalje, potrebni su nam ljudi koji će napraviti to za nas. Ti i ja nećemo imati veze sa pravljenjem.“

„Ko će nam napraviti?“

„Izmanipulisaćemo studente, najbolje. Sa različitih fakulteta, potražićemo one najpametnije, ali i najočajnije. Sa biološkog, hemijskog, sa molekularne biologije i jednog sa fizičke hemije.“

„Kako misliš da ih nađeš?“

„Najviše se isplati kupovati umove. Obećavati im mnogo toga za njihovu pamet. Svet bi se promenio da ljudi razmišljaju tako ali, pošto ne razmišljaju, onda ću ja iskoristiti današnju perspektivu. Mada, videćemo, ako su dovoljno pametni, skapiraće moj plan... Ostaje još pitanje leđa i pedeset hiljada početnog kapitala. Uspeo sam da spojim te dve potražnje jednim ciljem.“

„Šta ćemo sa pitanjem murije?“

„Dolazi red i na to. Ja sam tebi do sada pričao kako ćemo napraviti laboratoriju i sintetisati, ali to nije dovoljno, zato što ćemo imati pritisak policije i novca, početnog kapitala. Potrebna su nam velika leđa. To je najkomplikovaniji korak u svemu ovome. Ako ovo uspemo da odradimo, sve ostalo će proći kako treba. Moraćemo da dođemo do čoveka koji ima mnogo veliku vezu u policiji i koji ima mnogo nepotrebnih para. Moramo ga ubediti da je ovo siguran profit, jer nama je potreban neko ko će da nas štiti i finansira.“

„A ako nam taj zamišljeni čovek da novac, a mi ne uspemo da odradimo to sve?“

„Klasična priča, poslednje scene filmova. Uvek je to alternativa.“

„Imam jedno pitanje, ali sad stvarno, iskreno. Da li si ti normalan?“

„To je ključ našeg života. Vrata su otvorena, potrebno je samo proći kroz njih. Ovo je vrhunac, slava ili smrt.“

„Ne znam zbog čega, ali imam osećaj da nećeš moći ništa od ovoga da uradiš bez mene.“

„Hvala ti... Idemo care, bićemo na vrhu sveta.“

„Kao i uvek, do vrha!“

„Ovog puta neću zaboraviti zaradu“, nasmejano je izgovorio. „Ja imam obaveze, tako da neću moći da blejim danas, ali videćemo se sutra, dogovorićemo se kako ćemo početi. Videćemo se...“

To je to, izgubljeni momenat u magičnoj lampi. Zaboravljena čežnja koja tiho vapi. Na planinskom obodu iza zamišljenog vrha, pritvorena majka postala je krhka. Dok život je ugrožen uvek pamtiće se pesma. Iza dela krije se, uvek ostaće svesna. Da život od početka je samo jedna igra. Kada shvatite to, nestaće i briga. 

Stefan Megić