U 11.07 ili 18.03, po navici

Naučio je brzo, ritam življenja uskladio je ne ubrzavajući i ne usporavajući. Sve može biti skladno. Sve može biti izbrisano ! I začudo uspavanom hodaču kroz prazninu prijalo je. Osetio se živ, baš kada je poverovao sumnji u sebi , da uskoro će se sve završiti.

Plesačica tanga, ritam je ubrzala. Spori ples sa čulnim dodirima nedodira, pretvorila je u hod koji je postao let, a ostao je tango. Mirisno čulan i jedva osetan.

U hodu ka vrhu sunca, skrivao se u senci. Kiše nije bilo da ugasi strast, samo vetra koji bi raspalio vrelinu. Lice bilo bi kameno isklesano, skoro mrtvo, ali oči su užareno sijale, skupljene pod vrelinom sunca ili raširene u želji oblaka.

Plačni smeh i hladna vrelina, pokretali su nemir u prividnom miru. Koraci plesačice koja spava, ritmično su budili tugom uspavane senke u hodu bez pokreta. I oči senki, osluškivale su ritam.

Uvek u 11.07.

....................

Nemir je prikriven. Užarenost je mokra i sati sporo prolaze. Iščekivanje poslednjeg odbrojavanja je večnost, ali kraj je poput smrti, siguran ishod.

Senka se iskrada, kruži i odbrojava. Zna da nemoćni je izraz želje to, ali svaki put poveruje. Minuti su večnost i ... Ali stići će zvuk koji budi i let se pokreće.

Uvek u 18.03. Tada vreme je smrt svakoga dana, jer poput oluje opustoši...

...............

Između, sve nestaje i izbrisano je. Nije 18.03, pre je tog časa.  A nije ni ...

11.07 !? Jeste, iako sunce je zaspalo.