Uobičajeno veče, dan i jutro

Sasvim lagano, bez i najmanje žurbe, šutirao je kamenčić, kao kakav putokaz stazom. Baš ništa posebno, sasvim obično i sasvim nevažno, da li? Pod svetlošću maglene mesečine razmislio je da ovog trenutka, tamo negde gde je dan i toplo, prijatno vreme, baš ovog trenutka umire neki, neka, da poslednji put gledaju sunce života i uskoro odlaze zauvek.

-Tamo je jutro. - pomisli sa ozbiljnošću - Tamo se možda rađa novi život, u nekoj siromašnoj porodici. Ovog trenutka, razlivaju se osmesi, razdragani glasovi, radost, sreća.

-Kako je sve čudno.- uzdahnu kroz maglu jesenje večeri - A ja, ja tražim smisao sopstvenog života u kotrljanju kamenčića, koji pomeram već sigurno pedesetak metara. Meni je prazno veče u magli, a...

Blicalo je zeleno svetlo semafora, poslednji znak da je za prelaz ulice ostalo još nekoliko trenutaka: -Ne u poslednjem trenutku.- predomislio se i nastavio dalje desnom stranom bulevara.

-Sada – pomisli - Siguran sam, tamo negde nekakvi zaverenici sa puškama kuju plan da...tamo negde na jugu, oni se spremaju za ozbiljnu utakmicu, a...

Zaćutaše njegove misli u trenutku, zvuk misli ugasio se kao poslednji plamičak, nastavio je da hoda. Šutirao je kamenčić, gazio...