Vanredno stanje i dalje redovno

Mart 2020
Dok serdar "moli" vojvodu da uvede vanredno stanje, ja sam uzela stvar u svoje ruke. I donele odluku. Stay at home, stay alive.
Kad su nam uveli sankcije i počeli sve one ratove u kojima „nismo“ učestovali deca su mi bila tek rodjena, a muž vojni obveznik.
Kad su nas bombardovali dečaci su bili osnovci, a muž mobilisan.
Stara majka, koja je živela s nama, čudila se od kuda crpim snagu da to sve guram sama.
- Zbog dece i tebe, mama.
I danas, kada sam ja u toj rizičnoj grupi, razmišljam ovako: „Hvala lepo predsedniče, ne treba ti da mi donosiš ništa, ali nemoj više ni da mi uzimiš, mir, dostojanstvo i zdravu pamet.“ Ja sam sama uradila opet sve što je u mojoj moći.
Organizovala da posao radim od kuće, snabdela se osnovnim higijenskim potrepštinama, moj strah od vašiju, prljavštine, neodnošenja djubreta u toku vanrednog stanja je veći nego strah od gladi.
Ja, upstalom, ništa od toga što preporučuju ne smem da jedem, ali znam da ću preživeti i ovo. Ne zbog sebe, već opet zbog dece. Ne želim da umrem u sred ovog sranja i da stariji ne može da dodje da me isprati, a mladji, koji se tek oporavio od smrti oca, da mora da prolazi opet sve sam.
Odlazim po svojoj volji u svoj Island, moja soba i terasa biće narednih dana okupana čarobnom svetlošću aurore borealis, plamičak iz kandila će mi osvetljavati put, joga, mindfilnnes i meditacija će mi biti društvo. Svi svetski muzeji imaju online postavke, berlinska filharmonija emituje koncerte takodje. Knjiga imam dovoljno, a i roman treba završiti.
A ova cigareta, koju sam samo radi slike držala u ruci, nije ona poslednja pred smrt. To je podsećanje na poslednji dan na slobodi proveden u jednom divnom društvu. Hvala ti. Opet si mi vratio osmeh na lice.

……

Mart 2030.
Ovako je počelo. Kraj se ni ne naslućuje.