Veliki derbi

Stadion je bio pun, atmosfera uzavrela; rival koji danas ostvari pobedu, postaće jesenji šampion. U prvi program emiratske televizije upravo se uključio reporter sa lica mesta:

– Dragi gledaoci, kao što vidite naš najveći stadion ispunjen je do poslednjeg mesta. Dok navijači čekaju da fudbaleri istrče na teren, pevaju se navijačke himne, čuju se trube i bubnjevi, odjekuju petarde...

Međutim, ono što se od ranog jutra dešavalo u prostorijama fudbalskog saveza – bila je najstrožije čuvana tajna.

Još od početka jesenje sezone suduje su najavljivale štrajk tražeči povećanje dnevnica za hiljadu odsto, ali njihove vapaje kako neće da sude za tričavih petnaest hiljada dinara dok pojedini fudbaleri dobijaju i po petnaest hiljada eura po utakmici, niko nije shvatao ozbiljno. Sad je račun došao na naplatu. Uzalud su brujali telefoni, sevale pretnje, čupana kosa s glave – počev od ovog kola, hiljadu petsto eura na ruke svakom sudiji, to je njihova poslednja. U suprotnom, izvolite, gospodo iz fudbalskog saveza, pa vi sudite za teko bednu dnevnicu dok vam sa tribina skandiraju: „Ua, pederu!“

Predsednik fudbalskog saveza, krivonogi Kosta Simić, obema rukama držao je glavu da ne presne, dok su ga saradnici tešili kako neće biti ništa strašno ukoliko se odgodi jedno fudbalsko kolo, ali na njegovo pitanje šta će biti sa derbijem, slegali su ramenima i saginjali glavu.

– Ubiću nekoga! Ubiću nekoga! – najednom je povikao i istrčao iz kancelarije.

* * *

Nakon Plinija istrčaše za govornicu još nekoliko njih predlažući da se hitno formira komitet za borbu protiv korupcije – kriminal niko nije pominjao, listom bi ga smetnuli s uma dok bi prevalili put od svog mesta do govornice. Komitet bi imao neograničerna ovlašćenja i isti takav budžet, sasvim u skladu sa njegovim značajem i očekivanjima. Na kraju, Plinije bi počastvovan laskavom titulom viteza antikorupcije. Svi su bili saglasni kako bi bilo najbolje da upravo on bude na čelu tog visokog tela, kao i da bi, radi kohezije i efikasnosti istog, njemu valjalo prepustiti izbor saradnika. Onda je Plinije ponovo uzeo reč. Zahvalio se na časti i ukazanom poverenju, naglasivši kako će zakon biti primenjivan strogo i pravično, i kako neće biti gledanja kroz prste. Potom je zaključio:

– Sad mirno možete da spavate, gospodo. Neću vas izneveriti!

Vrhovni je pomno pratilo svaku izgovorenu reč. Reklo bi se da nije bio baš preterano srećan razvojem sutuacije, ali barem je video na koga može da računa. Potom je dao znak da je skup završen.

Emirima nije trebalo dvaput da se kaže – munjevitom brzinom razviše se u strelce pa požuriše svako svojim putem, a svi putevi vodili su ka našem najvećem stadionu. A na stadionu  svi pogledi behu upereni u svečanu ložu. Odnekle je bilo procurelo kako je u toku važan državni sastanak i da utakmica neće početi sve dok emiri ne dođu i ne zauzmu svoja mesta.

Bakljade su smenjivale jedna drugu. Sa „severa“ se orilo: „Kiša pada, ja se klizam, serem ti se na Parizan!“ A sa „juga“:  „Od cigana većih govana nema!“

Predsednik fudbalskog saveza trčeo je preko Terazija ka prostorijama sudijske organizacije sa pištoljem u ruci. Kod podzemnog prolaza sustiglo ga je i razoružalo nekoliko policajaca, i pošto je vikao „Upomoć, policija!“, ošamutili su ga udarcima palicom u potiljak. Potom, skrivajući ga telima od pogleda radoznalih prolaznika, ubaciše ga kao vreću u sanitetsko vozilo.

Na kraju, pošto se stvarno više nije imalo kud, oficijelni spiker je saopštio da se iz razloga bolesti sudija, utakmica otkazuje. Kada će biti zakazana nova, ne zna se, a oni koji hoće novac nazad, neka se obrate blagajni!

Istog časa nestade pesme i stadionom se prolomi gromoglasan huk, kao da je neko promašio penal.

– Bolje da nam je neko jebô sve po spisku, nego što nam je ovo napravio! – vikali su „grobari“.

– E, platiće nam sad za sve, majku im njihovu lopovsku! –  pretili su „cigani“.

Dok si trepnuo okom, pokidane su sve reklame, razvaljena ograda, počupane i razbacane stolice. Teren je više je ličio na deponiju nego na igralište. Navijači se potom raštrkaše po okolnim ulicama, pa nastaviše da divljaju, razbijajući sve što im se našlo na putu. Prevrćući parkirane limuzine, paleći kontejnere za smeće, pustošeći izloge...

* * *

U rezidenciju Vrhovnog pristigla je desetočlana delegacija privrednika, sa Darijem na čelu. Sekretarica im je pokazala da zauzmu mesta za konferencijskim stolom u predsedničkom kabinetu, poslužila ih pićem i zamolila da malo sačekaju.

Desetak minuta kasnije, Vrhovni se pojavio u pratnji šefa kabineta. Pozdravio sve mogule poimence, seo, i onda, prostrelivši ih pogledom, lupio šakom o sto.

– Gospodo, imam za vas jednu važnu vest. Država je danas proglasila nultu toleranciju spram kriminala i korupcije! Uopšte se ne šalim. Ostaće bez jaja svako za koga istražni organi dokažu da je oštetio državu, pa sad, gospodo, berite kožu na šiljak. Nemojte posle da se žalite da vas nisam na vreme upozorio. Ima li pitanja?

Moguli se tužno pogledaše kao da jedan drugom izjavljuju saučešće, pa odmahnuše glavom.

* * *

Emiri, u službenim limuzinama (neki i sa upaljenom rotacijom), hitaše ka stadionu, svejedan đipajući sa sedišta i urlajući na vozača: – Brže!... Brže!... – I ubrzo se nađoše u golemoj reci ljudi. Besnih ljudi. Spremnih na svako nepočinstvo i poganluk.

* * *

Mediji su zdušno pratili sva dešavanja u gradu. Kontradiktorne vesti stizale su sa svih strana i sustizale jedna drugu, a nemontiran video-materijal puštan je u etar, bez uobičajene redakcijske cenzure.

Tako je bilo na svim televizijama, urednici su zadovoljno trljali ruke, samo je u Marijinoj RTV 011 bio právi pakao u redakciji. Njena televizija beše najviše na udaru gledališta, pošto je ona otukupila prava da uživo prenosi derbi, a šta sad da se radi, kad nema utakmice? Kako utešiti milionski auditorijum koji sedi uz TV i čeka spektakl, koji neće dočekati? Telefoni nisu prestajali da zvone.

Da i oni prenose atmosferu sa beogradskih ulica? Ne pada im na pamet. Nikad nisu radili isto što i drugi, pa neće ni sad.

Treba uraditi nešto primereno trenutku, možda pustiti neki dobar šou program da se narod proveseli, da mu trauma od neodigranog derbija ne raspoluti mozak. Većina beše tog mišljenja, ali ne i glava kuće, Nićifor Hadžinićiforović, stari novinarski vuk koji se svojevremeno proslavio izjavom: „Nije vest da je čobanin postao ministar, vest je da je ministar postao čobanin“.

– Neka nas psuju i vređaju, briga nas. Tako je bilo i kada su objavljeni rezultati na prošlim izborima, pa nikome nije falila dlaka s glave. Idemo na šok-terapiju!

Njegova je kao i uvek bila poslednja. Na ljutu ranu, ljutu travku!

Zatamljen je ekran, a onda bljesnuše slova:

Bauk kruži zemljom Srbijom, bauk urbanih gerila!

Potom se pojavila Marija i otrežnjenije Srbije moglo je da počne.

– Već godinama unazad moguli i emiri organizuju demonstracije i proteste u prestonici, koji bi se obično završili tučom sa organima reda, lomljavom, paljevinom i naposletku pljačkom. Upravo gledate prizore sa beogradskih ulica od pre nekoliko meseci, kada se protestvovalo zbog prebijanja jednog narodnog poslanika. Krš i lom je na sve strane. Ali sutradan je moralo da bude dovedeno u red sve što je razlupano i izlomljeno, a to je neko morao da plati, a ko će da odreši kesi ako ne gradski budžet i osiguravajuća društva. I u čije džepove će da odu svi ti silni novci – u džepove ministara i mogula!...

Oni, međutim, koje nije zanimalo šta to Marija hoće da im kaže i pokaže, promenili su kanal u potrazi za derbijem, pa nabasali na „pičvajz uživo“.  Raspomamljena masa rušila je sve pred sobom, kamen na kamenu da ne ostane. U opštem metežu, pojedinci bi prepoznali i ponekog zalutalog političara. A tu si uštvo lopovska! rekli bi, pa tras u glavu, jednom, dvaput, triput, dok ovaj ne padne, onda bi ga prepustili na milost i nemilost drugima. Kako se čini, najgore su prošli ministri sporta i finansija. Ni rođena deca neće moći da ih prepoznaju. Ko će razularenu masu razuveriti da derbi nije otkazan zato što oni majmuni u Skupštini nisu mogli da se dogovore ko treba da pobedi.

Milionima ljubitelja fudbala, načičkanim ispred televizora, logična stvar, pao je mrak na oči. Em nije bilo derbija, em su im sa ekrana servirane dve istine toliko oprečne da zapravo potiru jedna drugu. Čas na jednom kanalu gledaju kako huligani ruše grad, da bi njihovi predvodnici skupa s gradskim čelnicima, ministrima i mogulima na tome dobro zaradili, čas na drugim kanalima kako isti ti huligani prebijaju gradske čelnike i ministre?!

* * *

Utom, bukvalno na minut pre nego što će pokretom ruke Vrhovni dati znak da je audijencija završena, sav usplahiran utrča njegov savetnik za bezbednost. Šapnu mu nešto na uvo i zaglavi na vrata. Vrhovni se pakosno osmehnu, pa brže-bolje uključi svoj LCD marke Šarp, od 288 inča, narikta isti na mrski mu RTV 011, i, prostrelivši pogledom jednog po jednog, ponovo se obrati mogulima:

– Evo vas u gro planu, gospodo. Ovo su vaših ruku dela.

A posle nekoliko minuta, dok su ovi kao hipnotisani gledali u ekran, isceri im se u lice: 

– No... Što ste se ućutali? Nemate šta da kažete u svoju odbranu?

– Nemamo mi ništa s tim! – graknuše najposle uglas, videvši kako im je Marija zapržila čorbu. – Laže kučka, to je opozicija plaća da laje protiv nas, čestitih srpskih biznismena!!!

– A, je li, Boga vam vašeg! Hoćete da kažete da sam je ja plaćao da laje, dok je ta opozicija bila pozicija?!

– Nismo to hteli da kažemo, pogrešno ste nas razumeli! Nismo svega nam na svetu! – opet će ovi uglas.

– Da, naravno. Biće da je to u pitanju – procedi Vrhovni kroz zube. 

Onda opet utrča onaj savetnik i bez reči uze iz šefovih ruku daljinski i promeni kanal. Beše to još jedan šok za mogule. I Vrhovnom se zgrčilo srce, dok je gledao kako navijači tuku njegove uzdanice, ali, mora se priznati, stojički je to podneo. Biće gubitaka u njegovim redovima, ali šta je – tu je, ako mu sreća totalno ne okrene leđa, preteći će barem polovina emira. Daće Bog da to bude ona bolja polovina – ponadao se.

I šta, dođavola, radi ta glupava policija? Zašto je plaćam, kad ne radi svoj posao, nego sabotira? Stoje tamo kao klisurine, dok oni bilmezi bubecaju moje ministre i državne sekretare!... 

Vrhovni opsova ministra policije pa se opet obrati gostima. Ovaj put povišenim glasom:

– E pa, upamet se, gospodo moguli. Ovi tamo makljaju iz obesti. A to je ništa kako ćete se vi provesti kad sirotinja uzme pravdu u svoje ruke.

Nekoliko minuta kasnije, saplićući se kao pijanci, moguli  napustiše njegovu rezidenciju.

Odlomak iz romana „Nojeva barka“