Vitez

"Danas ću da skinem odelo od sumnje, a cipele od straha i tešku kapu od sivog jutra baciću u đubre, zajedno sa gomilom ružnih uspomena.", pevala je, a grančica ispod nje podrhtavala je od napora da izdrži teret tolike nenadane radosti.
"Danas ću da poletim iznad oblaka i pogledam u sunce! Čujte ptice, slušaj šumo i isprati me! Idem da se ne vratim, da vas tako tužne i pokisle više ne gledam!", rastresla je hrabro gomilu sjajnog perija, pa se još jače ustremila na uspavane i promrzle.
"Dosta mi je vaših suza, dosta mi je tuge, dosta mi je dugih jeseni i još dužih zima! Želim leto i sunce i toplotu, želim list i cvet! Hoću da kljunom probijem oblake i iskljujem ih sa svih strana, da probijem zid i vratim svetlo u našu malu šumu!", tek sada neke umorne glavice podigoše se zaiteresovane nastavkom pesme kakvu nikada ranije nisu čule. U očima im je zaigrala probuđena iskra života, ona iskra koju imaju u proleće ili u sumrak prvog letnjeg solsticija. Gledale su je, nisu se oglašavale, pesme su im u grlu zamrle davno, toliko davno da su ih u vremenu izgubile.
"Idem, možda se i ne vratim. Spremna sam do smrti da se bijem sa oblacima, jer ovaj život je gori od smrti. Smrt dođe i nema te, a život bez svetla živi se dugo...živi se kao neprekidno umiranje, iznova i iznova... Ja više neću da umirem, hoću da živim!" sada joj je pesma dobijala na zanosu i vodila je jačinom ispred vetra i kiše. Mnoge glave se podigoše, a neka srca zaigraše. Šuma se probudila i  zašuštala, oživela u goloj, sivoj sumaglici. Sve su oči gledale u malu pticu na vrhu starog hrasta i u svima se probudila nada.
Ptičica se zaletela sa vrha najviše grane, razmahala krila i krenula visoko. Protiv vetra, protiv hladnoće...pela se i pela se, sve više i više dok im nije nestala iz vidokruga u moru sivila.
Svi su prestali da dišu, čekali su, svesno i nesvesno, nadali su se svetlu, a njega nije bilo. Onda jedan zrak probi okean tame i spusti se na granu sa koje je poletela mala, ali najhrabrija među njima. Sve se oči raširiše, uzdasi se oteše, a sa uzdasima na hrast doleprša jedno zlatno pero i zakači se za oštru granu. Tu ostade da se njiše na veru, a sve manji zrak sunca pretvarao ga je u iskre zvezda. A onda je sve stalo i ponovo umrlo...tišina se vratila potmulo gaseći život u očima šume. Tama je progutala nadu, a vreme sećanje na pticu koja je u sebi nosila iskru prvog svetla...