Vojna vežba

Tenkovi su bili na početnom položaju. Stari ruski T55. Izdao sam komandu za pokret. Krenuli smo. Tri tenka u marševskoj koloni, udaljeni jedan od drugog oko sto metara. Gusenice su gazile kaljugu. Zima, januar. Maksimalna elevacija data. Top podignut pod uglom od 45 stepeni. Taman pred razvijanje u borbenu formaciju, top u mom tenku je opalio. Proderah se:

„Šta bi, Ćetojeviću?”

„Opali, jebem ti kruh.”

Naredih da se tenkovi zaustave.

„Šta si pipô, Ćetojeviću, koji kurac?”

„Nisam ništa, kunem se, opalilo samo.”

„Dobro. Drži se te priče”, rekoh.

Pinzgauer se zaustavi ispred tenkova. Izađoše kapetan Tepić i major Brković. Brković je stvarno imao brkove, „brkati major”. Počeo je da urla:

„Jebem li vam srpsku majku, da vam jebem, izrodi jedni! Obično gađanje ne možete da obavite kako valja! Kako ćete sutra s Turcima ratovati?!”

Kapetan naredi da isključimo motore i izađemo iz tenkova. Pitao je šta se desilo.

„Gospodine kapetane, top je sam opalio.”

„Opalio je sam, kurac moj. To je sigurno čačkao tupavi Ćetojević.”

„On kaže da nije.”

„Dosta!”, prekinuo me je. „Povedi pitomce u šatore.”

Granata je pala u neko selo udaljeno deset kilometara od poligona na Manjači. Srećom nikoga nije povredila. Vežba je prekinuta. Ujutru smo spakovali šatore i vratili se u kasarnu u Banjoj Luci. Ćetojević je zaglavio petnaest dana zatvora i mesec dana ribanja ve-cea. Ja sam kao ZKV (zamenik komandira voda), kriv po komandnoj odgovornosti, u periodu kad su drugi imali pravo na popodnevni odmor, pisao kapetanu dnevne zapovesti i popunjavao matične knjige.

Autor Milan Neđić