Vrhovni

Dve sedmice kasnije, jednog popodneva, zakazan je hitan neformalan sastanak državnog vrha. Na brzu brzinu trebalo je pozvati ministre, njihove savetnike i državne sekretare, i čik da neko od njih ne dođe na poziv gospodina Vrhovnog.

Skup je počeo malo posle 22. časa, tek kada su sve zvanice bile na broju; podrazumeva se „iza zatvorenih vrata“. Kako je na samom početku najavio Vrhovni, predviđena je samo jedna tačka dnevnog reda: gledanje poslednje epizode Marijinog serijala o kriminalnim radnjama policijskih čelnika, koju javnost s nestrpeljenjem očekuje da bude prikazana. Kako je Vrhovni došao u posed te emisije, nekih sat vremene pošto je Marija pozvala kolege na piće, da proslave završetak njenog dosad najuspešnijeg projekta – možemo samo da nagađamo.

Jedna od manjih sala Parlamenta, gde se obično održavaju sednice skupštinskih odbora, pretvorena je u improvizovani bioskop, službenici tajne policije zauzeli su mesto emitera, i predstava je mogla da počne. U jednočasovnoj emisiji, koju su prisutni odgledali otvorenih usta, skinut je veo i sa poslednje policijske tajne: pare od reketiranja lopova, kladionica, kockarnica i makroa, osim u privatne džepove, išle su i u fondove namenjene podmićivanju opozicionih prvaka, sindikalnih lidera, novinara, sudija i tužilaca.  

Dirljivo je bilo gledati ugledne zvanice kako posrću pred  istinom koja bi ih mogla koštati karijere, pošto ih je pogodila pravo u srce. One koji taj organ imaju. Oni drugi, koji su činili veliku većinu prisutnih, drugačije su videli problem, i, shodno tome, predlagali su drugačiji pristup situaciji. Radikalniji. Na njihovim užasnutim licima kao da je neko iscrtao ratničke boje, pa, i ne dočekavši kraj odjavne špice, stisnutih pesnica povikaše uglas kako ovu neviđenu medijsku ujdurmu protiv naroda i države treba tretirati kao podrivanje državnog poretka i, u skladu s tim, autora „Tastera“, kao osvedočenog neprijatelja naroda, najstrožije kazniti. Da se oni pitaju, Mariju bi trebalo javno žigosati kao govno, ili spaliti kao vešticu. Potom, u višesatnoj, žustroj debati, kao i obično u takvim prilikama, prevagu je izvojevala državnička mudrost Emira Musića, Vrhovnog.

Vlada mora preduzeti hitne mere radi zaštite ugleda države – zaključeno je na njegovo insistiranje.

– A u pogodnom trenutku dobiće ona lajavica svoje! Naplatiću joj svaki minut ove debilne emisije, i to sa kamatom! Ako me razumete.

Razumeli su, naravno, nije im prvi put da tako nešto čuju iz njegovih usta, i da, nakon nekog vremena,  saznaju iz medija kako je „stvar legla“. Dakle, što se njih tiče, taj problem kao da je već bio rešen, pa, pošto su se strasti stišale, Vrhovni je komandovao razlaz.

Pliniju, bez koga se ovako važan skup ne bi mogao ni zamisliti, pao je kamen sa srca: niti ga je ko pomenuo, niti je pak on našao za shodno da se oglasi. Jedva dočekavši fajront, onako golazan i rumen zavalio se u službenu limuzinu, koja će ga odvesti u njegov dom, najpre na neizbežnu partiju seksa sa njegovom Maricom, jedrom, petnaest godina mlađom suprugom, a potom i na zasluženi odmor. 

Za razliku od Vrhovnog, kojem te noći ne samo da nije bilo do seksa, nego nije mogao ni oka da sklopi.

Ne mogu da verujem kakvi su to nesposobnjakovići i seronje. Tražila se od njih najstrožija diskrecija, a na’vatala ih ona popišulja kao somove na bućkalo! Konji jedni! Dabigluperde! Kako bi sačuvali državu od neprijatelja kad ne mogu od novinara?!... – jadao se u sebi i tako dočekao zoru, dok je njegova gospođa Radojka u svom krevetu fijukala sve u šesnaest.

A, ruku na srce, to mu baš i nije trebalo, samo će sebi da naškodi; mogla bi, ne dao bog, treći put u ovoj godini da ga drmne  infarkt. Opšte je poznato kako njega ništa ne može tako da izludi kao neposlušnost i nesposobnost njegovih kadrova.  Da imam u stranci trideset upola sposobnih kao što sam ja, vladao bih svetom – urlao bi kao sumanut, svaki put kad ga partijske kolege isteraju iz pameti. 

Inače, za tog nezgrapnog pedesetogodišnjaka, dugog vrata poput čaplje, rumenih punih obraza i prćastih mesnatih usana, naveliko se pričalo kako ima neke nadnaravne moći, čim mu sa takvom lakoćom polazi za rukom da na izborima ponizi svoje političke oponente, a ovi po pravilu behu i oštroumniji i obrazovaniji, a i lepši od njega. Neke Marijine kolege su poreklo te njegove političke lucidnosi i visprenosti videli u jednom događaju iz njegovog detinjstva.

Legenda kaže da su ga mangupčići iz kraja zvali Mali Mutavko. Šta god ga pitaš, pućio je usne i slegao ramenima. I stalno je slinio i izgledao nekako zamišljeno. A onda je, jednog leta, gledao kod dede TV seriju o Nikoli Tesli, pa videvši kako je ovog ritnuo konj, pomislio je da se tako postaje iznimno pametan. Danima je posle izazivao dedinu kobilu da ga svojski klepne, ali ova ni da čuje, onda ju je ožario koprivom, pa ga je ova tako opaučila kopitom, da su ga tri dana i tri noći vidali i bajari i travari, privijali mu ubojni kamen uz glavu, popovi čitali molitve, na kraju ga odvedoše i kod lekara i jedva je – kažu – pretekao. Od tada nije više onako mutav kao što je bio, i počeo je da se kočoperi. A kada je malo i ojačao, i da se kurči.  

Narednog ponedeljka, uveče, dok je milionski auditorijum sa pažnjom pratio poslednju epizodu Marijinog serijala, izvedena je spektakularna akcija jedinice za specijalne operacije kojom su pohapšeni svi prestonički policijski čelnici. A sledećeg jutra, provladini tabloidi na naslovnim stranama čestitali su Mariji i njenom uredniku kako im je po ko zna koji put pošlo za rukom da „mrtvom vuku izmere rep“. Marija je htela iz kože da iskoči.

– Gle, stidne vaši te opet uzele na zub – tešio ju je Roberto.

– Ne brini, mili, ima dana za megdana! 

Oči javnosti, kao i obično, bile su najvećma uperene u Vrhovnog. On se, kao što je i red, povodom tog svetlog dana kada se stalo na put policijskom javašluku i lopovluku, putem malog ekrana obratio naciji.

Kao što se od njega i očekivalo, izašao je pred kamere užarenih očiju i ušiljenog nosa, i lica iskeženog u ciničnu grimasu. I, pucajući od samopouzdanja, saopštio milionskom auditorijumu kako svu ružnu prošlost, uključujući i ovu aktuelnu lakrdiju sa posrnulim čelnicima policije, treba što pre zaboraviti, a sa puno optimizma i entuzijzma gledati u budućnost, koja će biti baš po našoj meri i koja samo što nije počela, ali je mi, obični smrtnici, iz njemu nedokučivih razloga, još uvek ne naziremo kao takvu, nego samo kukamo kako nam je loše i kako jedva sastavljamo kraj s krajem.

– Neka se ljuti koliko ko hoće, ali pošto ja uvek govorim istinu i samo istinu, moram i ovo da vam kažem.  Neshvatljivo mi je to što pričate kako vam je naša svetla budućnost svakim danom sve teže prepoznatljiva, kad je takoreći već na dohvat ruke i velika je kao Kina i Amerika zajedno!

– Mora da nam se od dobrog života zamračio vidik, pa ne vidimo dalje od nosa! – progunđao je Roberto, odgledavši njegovo obraćanje. 

Znao je on dobro kako je prljav igrač Vrhovni, i na šta je sve spreman, ali nije ni slutio šta će ovaj uraditi sedam dana kasnije.

Tog jutra, Vrhovni je izdao nalog saradnicima da smesta pronađu Mariju i najljubaznije moguće pozovu je na hitan sastanak kod njega u kabinet. Udelivši im savet da budu taktični i da se ne obaziru na njeno brecanje od kojeg će naredna tri dana da im zvoni u ušima, nego da joj kulturno i razložno objasne kako je to predsednikova izričita molba, i da neće zažaliti pošto on hoće lično da joj čestita na građanskoj hrabrosti i posvećenosti svetoj misiji novinarstva – istini.

Šta li je noćas sanjao da mi je znati – pitao se Roberto saznavši od Marije za taj njegov marifetluk. 

Kao što se i moglo pretpostaviti, misija njegovih saradnika nije urodila plodom. Marija, dirnuta njegovom pažnjom i populističkom mimikrijom najgore vrste, sa indignacijom je odbila da se sretne s njim bilo kojim povodom, smatrajući ga osobom jedino dostojnom javnog prezira, što nije propustila da kaže, znajući da će mu biti preneta svaka njena reč. Ali njemu to ni najmanje nije zasmetalo da je, nekoliko dana kasnije, počastvuje državnim priznanjem prvog reda. Iz njegovog kabineta gromoglasno će biti obnarodovano kako je autorka serijala „Taster“, kao neumorni borac za istinu i pravdu, nagrađena ordenom zasluga za narod sa lentom i mačevima. I kako će joj, poštujući njenu želju, priznanje biti uručeno bez prisustva javnosti.

Marija nije imala nikakvu dilemu da su doušnici iz tajne policije Vrhovnom dostavili informaciju kako ona ima najviše šansi da i ove godine dobije najviše novinarsko priznanje za svoj istrajan i požrtvovan rad, pa je zato požurio da je uprlja u očima javnosti. I to je rekla Robertu.

– To što ja odbijam da primim orden nije ni od kakvog značaja. U glavam miliona ljudi već je stvorena slika kako me on kiti tim odličjem, iako se to nije dogodilo, niti će. Tamo gde ljudi ne misle svojom glavom, autoritet funkcije je čudo.

Nedugo potom, na redovnoj godišnjoj skupštini Udruženja novinara jednoglasno je odlučeno da nagrada za novinarsku hrabrost pripadne upravo Mariji. Tako se ona treći put zaredon našla na tronu, kao laureat ovog prestižnog priznanja.

Svečana dodela nagrade, po običaju već, održana je u Gradskoj kući, i kao događaj dana s posebnom pažnjom ispratili su je svi prestonički mediji. No to što se tamo moglo čuti naročito će obradovati sve one kojima se i na pomen njenog imena dizala kosa na glavi, a pristojan svet će ražalostiti. A pojedine kolege i koleginice, koji ne mogaše čudom da se načude, ganuće do suza.

Držeći plaketu u rukama, pošto se najpre zahvalila kolegama na još jednom vrednom priznanju, rekla je kako je odlučila da odustane od istraživačkog novinarstva. I da ubuduće ne računaju na nju kada je o ovakvim nagradama reč.

– Preko glave mi je više ovog rondanja po kriminalu i korupciji, a verujem i svima vama. Kao što pretpostavljam da se i vama mota po glavi pitanje: postoji li u našim životima išta drugo vredno pažnje? Sa lopovlukom na državnom nivou neka se bave tužioci i sudije, zato ih i plaćamo. Ako ih nateramo da rade svoj posao, svima će nam biti lakše. I neka predsednik onda njih kiti ordenjem, a nas neka ostavi na miru... I na kraju, drage kolege, poželite mi sreću!

Njene reči kod prisutnih su izazvale takav šok, da se ona na njihove oči iskrala iz sale, a da to gotovo niko nije primetio. Kao da je najednom u zemlju propala. Dok su se oni sabrali, ona je već bila napola gola u Robertovom zagrljaju.

A Vrhovni je šizeo.

– Mamicu joj njenu, ovo je objava rata! – procedio je kroz zube i tresnuo šakom o sto.

Odlomak iz romana „Nojeva barka“