Za zaborav!
Dogovorile smo se da se nađemo u kafiću „Elita“. Ima dosta prostora u unutrašnjosti, duboko zavučenih u polupregrađenim separeima. Kao i uvek, bila je „srihtana“ do detalja. Dok je na njenim noktima bio fantastičan manikir, ja sam pokušavala što manje da pokazujem ruke. Nokti su mi bili uredni, ali naspam njenih, bilo me je sramta. Srećom te sam nepušač. Ona je pušila neke tanke, drugačke cigarete i nokti su joj uvek bili u prvom planu. Naručile smo dve velike „slabo“ kalorične pice – „na užički način“. Iako ne pijem alkohol, za ovu priliku smo naručile bokalčić blagog „bambusa“. Posle uvodnog dela kako su nam porodice, kako smo mi, kako su neki tamo po gradu, obzirom da je uvek pričala kao da tog trenutka piše roman, pažljivo sam se namestila i započela „listanje“ njene priče, bez namere da je negde prekinem i uništim čaroliju.
„Pričam ti događaj od pre dve nedelje. Imala sam tu vezu od nekoliko meseci. Dok je trajalo, bilo je fantastično i bila sam ubeđena da će trajati do sudnjeg časa. Te večeri, pre dve nedelje, kada sam sama sa sobom rasčistila neke stvari, zasoala sam napokon dubokim mirnim snom. Organizam ga je tražio. Posle nekoliko neprospavanih noći, koje su mi oduzele fizičku, a i mentalnu snagu, napokon mi je duša našla neki mali prostor za san. Pre tog sna nije mi bilo lako. Ležala sam zatvorenih očiju dok su se suze iskradale i na krajevima očiju, kroz sklopljene kapke, nizale niz slepoočnice i kvasile jastuk. Proganjalo me je to večito „zašto?“ Isto nebo nad svima nama, a nepremostive razlike u nama. Ljudi jedno pričaju, a drugo rade. Nisu zadovoljni onim što imaju i traže i uzimaju tuđe, kao, eto, da malo i oni osete lepotu života. Da bi došli do „lepote života“, koriste se proverenim, dobro napamet naučenim pričama: u brakovima ili vezama nisu zadovoljni, jer „njoj“ uvek nešto fali, sve je to rutina, nije raspoložena za seks, on je ne voli više...a ti si tako lepa, pametna, tako mi prijaš, imaš divne oči, usta...sva si poželjna! Bože, kakav sam ja srećnik! Dobio sam premiju! Bićeš moja do kraja naših života...samo mi je žao što sam te kasno upoznao, a da smo 20 godina mlađi, napravio bih ti dete!“ A u kući mu žena sa kojom je 40 godina u braku, odrasle i udatke ćerke sa svojom decom. Naravno, ne smeš da ga pozoveš telefonom, moraš da čekaš kada će on sve njih eskivirati. A možda još i neku pride...pa te tek onda nazvati. Za to vreme, moj želudac skače, pravi salto i ne može da primi više od zalogaja-dva.
Dokle je išao sa tim bajkama! Počneš sebe da gledaš drugim očima, sve manje vidiš bore, tu i tamo neki celulit nestaje bez traga, telo postaje dopadljivo sa svim svojim oblinama na pravim mestima... I, zahvaljujući lažima, počinješ sebe da voliš, na čemu lažovima mnogo hvala. Ipak ima neke koristi od njih. Međutim, kako se ženska strast brzo upali, a ja sam pogotovu „zapaljiva“, tako može vrlo brzo i da se ugasi. Ne bez razloga. Baš onda kada progutamo i ono što „pas s maslom ne bi progutao“, dolazi neko otrežnjenje. Otkriće mana u uvežbanom govoru. Žene nisu glupe kao što muškarci i dalje misle. One vole da slušaju hvale, svesne su one dokle je istina, a odakle počinje laž, vole da im se dive, vole ljubav, ali nisu slepe. Na prvi znak hvatanja u laži, počnu da pište alarmi u ženi. To muškarci ne čuju. Onda žena napregne sva svoja čula i pomno prati dalji tok. Kao ribar, peca greške. Samo što zabaci udicu, cap, uhvati grešku. Sve uredno stavlja u alov, a on sve puniji.
On produžava istim tempom, ali ja sve više usporavam svoj voz. Hladim se polako i sigurno. Povratka nema, boljitka za njega nema, samo upada u još veće greške. Da ne bi pobrkao imena, zove me „lutko“, „devojčice“, čak i „ženo moja!“ U početku je pogađao tačno u srce, sada, sa sve većom hrpom ulovljenih laži, postaje degutantno.
Počela sam da gledam kroz njega na zadnjem susretu u januaru. Slušala sam ga, a nisam ga čula. Znaš zašto? Pojeli smo po jedan kolač kupljen u nekom bio-špajzu, a onda me je zamolio da zavežem kesicu, da ponese svojoj ženi! Zgrožena iznutra, spolja nisam odreagovala. Zavezala sam kesicu sa par kolačića i dodala mu jedan od mojih voćnih jogurata, rekavši normalnim glasom da i joj ponese i jogurt. Složio se snishodljivo. Sigurno će ceniti njegovu pažnju i neće praviti pitanje oko njegovog petočasovnog odsustvovanja. Tim pre, što je uvek imao pokriće sa aktivnostima oko nekog sportskig kluba. Taj keks i voćni jogurt su mi ostavili gorak ukus, a u mojim očima se smanjio za čitavih 50%. Odjednom su svi lepi trenuci provedeni sa njim, naglo izgubili boju. Nestala je strast i želja. Jedva sam čekala da izađe iz sobe. Dok sam zaključavala vrata, obično sam jednom okretala ključ. Sada sam okrenula dva puta i zaključala vrata zauvez za njim. I posle je sve išlo strahovito brzo nizbrdo. Lepe reči su zamenile ružne reči. U njemu je sve što je oličavalo muškarca, umrlo i stvorio se novi oblik i lika i tela. Vraćale su mi se stalno neke reči koje su tek sada dobijale pravo značenje kada su počele da se slažu kockice. Koštao me je i lepih para, jer je sav novac bio u rukama njegove žene. Kada mu je slučajno iz džepa pantalona ispalo par stotina dinara i upalo u moju putnu torbu, vratio se s pola puta po tu „siću“. Odjurila sam u kupatilo misleći da bi bilo dobro da se pošteno ispovraćam, ali kako sam bila gladna, odustala sam od iritiranja stomaka. Pojela sam celo pakovanje pirinčanog keksa, popila preostali voćni jogurt i zaspala. Posle desetak minuta sam se probudila, onda opet utonula u san, pa probudila...i tako do jutra. Uzela sam taksi do autobuske stanice i otputovala. Znaš, draga moja, imala sam u bračnom životu, za koji dobro znaš da već 15 godina ne postoji, samo ovaj izlet, ali sam preko njega saznala da jedan muškarac često ima više žena u životu, pa čak i u isto vreme. Imam utisak da je on jedan od njih i da ga je žena sa kojom nije intiman već godinama, zbog neke svoje faličnosti, kaznila oduzimanjem novca. I takvi se nikada ne opamete, jer mnogima vlada životinjski nagon – on će posle mene loviti drugu „kokošku“. Žene su po tom pitanju glupe. Vrlo često ostaju same i čuvaju „dostojanstvo“. Za čije „babe zdravlje“? ’Ajde, živela ti meni draga drugarice!“ – reče i kucnusmo se čašama – „Mogu da ti kažem da sam osetila veliko olakšanje, doduše ne odmah... Nije mi bilo svejedno prvih desetak dana. Sada je neko stanje gde polako počinje da ulazi u prazan prostor koji je zauzmao njegov glas – ravnodušnost. Tog prostora, te praznine će biti sve više, odnosno razvnodušnosti sve više, a onda će doći neprijatno sećanje, zbog griže savesti i mog osećaja da mi ovo uopšte nije trebalo. Kako neću moći to da sperem sa sebe, najbolja odbrana će biti samokontrola kojom se ponosim. Bacam ga u hibernaciju i zaborav, ti znaš mene. Hajde da nazdravimo u to ime! Za zaborav!“ – „Za zaborav!“ rekoh, kucnusmo se čašama i ispismo piće do kraja.