Zaplet

Nekoliko dana kasnije, Roberto će se setiti tog upozorenja „Čuvajte se tih Nojevih barki!“. Štaviše, činilo mu se kao da je onaj čovečuljak znao nešto što drugi nisu.

Naime, jednog jutra, otključavši vrata svoje knjižare i kročivši unutra, svejedan poslovođa je zinuo od čuda i krstio se levom i desnom pošto je na podu ugledao knjige koje je onomad složio u utrobu Nojeve barke. Brže-bolje latio bi se ključeva i žalosno konstatovao da je barka prazna. U redu, prazna – prazna, mislio je, ali ko je iz nje povadio knjige? Nije sujeveran, ali ovo su sigurno đavolska posla – to je jedino logično objašnjenje.

Iskustvo mu govori da treba biti oprezan kada su nečiste sile u pitanju, pa ne donositi zaključke olako. Bolje da nikome ništa ne govori, pomislio je i obećao sebi da će pred koleginicama ćutati kao zaliven, inače će čitav dan biti predmet zajebancije. Vratio bi knjige na svoje mesto, pedantno zaključao obe brave, pa pomazio rukom Nojevu barku i šapnuo joj „budi dobra“, potom bi se pomolio Gospodu i otišao da pristavi kafu.

Vesceli dan proveo bi kao na žeravici; jutro bi jedva dočekao. Međutim, na njegov užas dočekao bi ga isti neveseo prizor, pa i narednog dana i onog sledećeg. Posle nedelju dana o tome je već brujao čitav emirat. A Roberto je blistao od sreće pošto će njegov roman konačno dobiti právi zaplet.

Međutim to što su Nojeve barke opet našle u žiži interesovanja javnosti, i Mariji je došlo kao kec na desetku.

Kucnuo je právi čas da njena emisija o Nojevim barkama  bude emitovana, a to nikako nije išlo u prilog Robertu, pa ju je kumio i molio da pričeka još malo, barem dok njegov prvenac ne ugleda svetlost dana.

– Kome će biti zanimljiva moja priča o Nojevim barkama kada one budu ukaljane korupcijom?

– Kako ne shvataš? Sad je práva prilika da ta pogana stvar izađe na videlo, a onaj ko hoće da pročita nešto pametno, neka skine sa ćaćinog i materinog regala nekog klasika, pa nek uživa. A tvoja priča, mili, dobiće veter u leđa tek pošto moja emisija bude emitovana.

– O, da. Kako da ne?

– Znam šta pričam. Zašto mi ne veruješ?

– Ti, mila, kako hoćeš. A ja odoh, treba roman privesti kraju! – reče najposle Roberto, uvidevši da njihovoj raspravi neće biti kraja. 

– Putuj igumane!

Roberto se pešice stuštio niz Bulevar. I evo ga ubrzo nadomak jedne od knjižara koje nose isto ime kao i lek za potenciju renomiranog proizvođeča, čiju reklamu mu se, inače, smučilo da gleda, budući da je išla najmanje triput po poluvremenu, kad su na programu mečevi Lige šampiona.

S druge strane ulice, okamenjeni Tesla sadeo je zamišljen, oborio glavu i gledao u otvorenu knjigu. Kao da ga je blam da podigne pogled i pogleda okolo.

Ispred knjižare je bilo desetak ljudi, nešto su živo komentarisali. Roberto je prišao i zavirio u izlog, nikad toliko ljudi nije video u knjižari. Došao je do vrata i uspeo nekako da uđe unutra i izbliza osmotri situaciju. Prodavačica, elegantna, ljubazna gospođa srednjih godina, veze kao navijena, a oko nje gomila otvorenih usta, hvata svaku reč.

Odgovarajući na pitanja radoznalaca, ljubazna je upravo potvrdila priču o kojoj je brujao ceo grad: knjige koje je sinoć svojeručno odložila u Nojevu barku na neki volšeban način osvanule su na podu knjižare!

– Ali, kako je to moguće? – saletali su je pitanjima sa svih strana.  

– Pojma nemam – kaže.

I zbilja, nije lako objasniti tako nešto. Jednostavno, dogodilo se, zar je važno kako?

Šta se ove budale toliko čude, zar nešto slično već nismo imali priliku da vidimo? – zapitao se Roberto, prisetivši se jednog događaja iz naše bliske prošlosti, kada se usled revolucionarnog zanosa i drugih demona komunističke doktrine i prakse, u nekoj sinjoj zabiti, jednom vickastom partijskom komesaru ukazao Lenjin na Mesecu, pa je ovaj naredio da se sve crkve u srezu omalaju u crveno, jedna freska čitava da ne ostane, a ove, u inat ni da čuju – kako ih komunci prefarbaju u najblistaviju nijansu revolucionarne boje, tako se one uzjogune, pa osvanu još lepše i veličanstvenije nego što su bile. Istorija se, kao što znamo, obično ponavlja kao farsa, neretko i na još skaradniji način. 

– A o kojim knjigama je reč, ako se sme znati? – upita Roberto, ugrabivši priliku da zadovolji svoju radoznalost.

Ljubazna mu  iz taka pobroja nekoliko naslova:

– Eshatologija demagogije, Teze o antitezama, Demonologija izvesnosti, Da li je totalitarizam utopija?...

Roberto se uhvati za glavu. Kakve je ova knjige izabrala ne bi me začudilo ni da su završile na drugoj strani ulice! Okrenu se potom na-le-vo-krug, uvidevši da tu nema više šta da traži i, ne skidajući osmeh s lica, izlete napolje kao tane.

Trči, Robrto, trči do sledeće knjižare. Da nešto, slučajno, ne propustiš.

Posle nekih stotinak pređenih koraka, zatičemo ga pred blistavim izlogom duž kog je na više mesta pisalo: ,,KNJIGE ZA DŽABAKA”. Kako se i moglo pretpostaviti, radilo se o ispostavi jedne prestižne evropske knjižarske imperije.

Blještavilo miliona sveća tuklo je sa plafona ka podu i obratno pa, zvirkajući kroz staklo Robertu ne beše teško da konstatuje kako je i tu živo kao u košnici. Uđe. Pogleda okolo, da vidi šta se to daje, odnosno prodaje za DŽABAKA, no, čim je bacio pogled na cene knjiga iz taka je skopčao u čemu je vic. Podigli su cene za pedeset posto, a onda oborili cene za taj isti iznos.

Popišam im se na takvo „džabaka“ – istog trena je pomislio.

Opasno ga je razljutilo taj bezobrazluk, pa smesta izlete van.

Ne bih tu pazario knjigu ni kad bih je stvarno dobio džabe...

Trči, Roberto, trči...

Produži pravo, pa onda skrenu levo. Kotrljao se naš junak nizbrdo Resavskom, približavajući se Studentskom kulturnom centru. Ciljana destinacija su, pogađate, popularni „Delfi“. Ne seća se kad je poslednji put tu kročio, a inače voleo je to mesto, naročito vikendom, kad Marija ode nekud svojim poslom, a njega napusti inspiracija, onda šta će drugo nego da se stušti  pravo ovamo. Tu bi satima čeprkao po policama i prevrtao knjige, dovodeći personal do očaja, potajno se nadajući da će među svom tom silesijom naslova konačno izroniti i neki redak primerak knjige poput Misli Božidara Kneževića ili Silentijuma Bele Hamvaša, koje ne može da nađe ni u bibliotekama.

Ušavši u knjižaru, zatiče televizijku ekipu na radnom zadatku. Bucmasti reporter sa ponekom sedom u kosi, vikao je u mikrofon da ga televizijski auditorijum što bolje čuje, naglašavajući svaku reč:

– Dragi gledaoci, zamislite da ste mukom stečeni novac položili u banku, u sef, na sigurno, a da onda vaše blago jednog jutra osvane na podu ispred sefa, i odatle dobije noge, a da niko za to ne bude odgovoran! Ni personal banke, ni sef! Ovih dana, kao što ste verovatno već čuli, upravo se to događa sa knjigama, i to onim, kako kažu, najvrednijim.

– Đoku najvrednijim! – dobacio je naš junak.

– Kako uveče budu  položene u sef i potom zaključane, tako ujutro osvanu ispred sefa, na podu! – nastavi ovaj da veze  bacakajući svoje umilne poglede po knjižari. – Čudo ili prevara? Markentiški trik ili misterija? Šta god bilo, zadovoljavajuće objašnjenje još nismo dobili, nadležni mudro ćute i upućuju nas da se obratimo Akademiji nauka ili opozicionim liderima. Stoga smo odlučili da pokušamo sami da otkrijemo o čemu je reč, i s tim ciljem napravićemo mali eksperiment. Stavićemo nekoliko izabranih knjiga u Nojevu barku, zaključaćemo je onda s oba ključa, kako i nalažu pravila, i ostavićemo uključene kamere i dvojicu službenika obezbeđenja da stražare čitavu noć. Ujutru ćemo opet doći ovde, da proverimo kakav će biti rezultat. A dotle možete da glasate, dragi gledaoci. Na broj koji upravo vidite u donjem desnom uglu ekrana pošaljite es-em-es sa opcijom 1 – ukoliko mislite da će knjige osvanuti napolju i tako nam svima pokazati da je misao jača od svega. A, ako, pak, mislite, da će ovo g_ _ _ _ (piip!), pardon ova grdosija od najtvđeg čelika savladati otpor svojih jogunastih stanara – pošaljite es-em-es  sa opcijom 2.

Pred višemilionskim auditorijumom sve je potom urađeno onako kako je i rečeno. Međutim, na Robertovo ne malo iznenađenje među odabranim knjigama našlo se i jedno istinsko remek delo, zbog čega mu se nasmešio brk. Bila je to luksuzno opremljena knjižica od nekih dvestotinak stranica – Ispovest jebežljivog i druge priče. Prvenac našeg slavnog glumca epizodiste; za tri pijane noći ovaj ju je izdiktirao Robertu, koji se potom pozabavio stilskim finesama.

E, ako nijedna druga ne iskoči napolje, ova će sigurno! –  pomisli naš junak.

A onda se udari šakom po čelu. 

Bog blagoslovio ovog trapađoza sa državne televizije, nehotično mi je otvorio oči!

Kako sam bio glup, bože dragi, kako se toga pre nisam setio? Oni mufljuzi su zaigrali na kartu naše sujete, i zato su nam podvalili onakve kriterijume:  da se polomimo ko će pre da sahrani svoj književni opus, očajnički se boreći da njegova najbolja dela budu pohranjena u utrobama ovih skalamerija. Lep su sprovod namenili našoj književnosti, svaka im čast! Sve što je iole vredno bilo bi sklonjeno od očiju javnosti za vekove vekova! E, neće moći, gospodo emiri! Malo ste se preračunali. Izgleda da su knjige pametnije i od nas pisaca...

– Zovite inspektora Lukića, šta čekate? On je ekspert za te stvari! – utom se oglasi neko stvorenje, skrivajući se iza police sa rečnicima, te Roberto nije uspevao da mu vidi facu.

Biće neka očajnica sigurno – pomisli.

– Jeste, da. Pošto je onomad onako lepo rešio misteriju knjižare „Papirus“. Hajte, molim vas, šta vam pada na pamet! – dobaci neko iz gomile.

Roberto se onda priseti romana Poslednja knjiga Zorana Živkovića, koji je nedavno pročitao.

Smucao se još neko vreme po knjižari, sve dok narod nije počeo da se razilazi, a onda se i njemu naprasno žurilo da što pre izađe na ulicu.

Odlomak iz romana „Nojeva barka”