Zemlja (odlomak iz priče)

Tog kišnog ponedeljka 7. juna 1937. godine izašao sam iz svog stana i rešio da prošetam kako bih malo razbistrio glavu. Serija neprijatnih događaja koji su se naslagali jedan za drugim poslednjih meseci ubila mi je volju za pisanjem i inspiraciju. Sada su stvari počele da se smiruju i osetio sam se sposobnim da se vratim svršavanju zbirke koju sam nazvao „Zemlja“.

Oduvek sam voleo da šetam posle kiše. Tada bi obično malo ljudi bilo na ulicama. Prešao sam preko Karlovog mosta i zaputio se ka Starom gradu. Ni sam ne znam zašto, skrenuo sam u Husovu ulicu, kojom sam retko šetao. Odsustvo drvoreda me je odbijalo. Ulica je bila sasvim pusta. Prošao sam pored bistroa „Černý Janko’’, iz kojeg je dopirala muzika neuobičajena za ovakva mesta. ‚‚Smutná neděle'' savršeno se uklapala u ambijent Husove ulice i oblake na nebu. Zastao sam i razmišljao da li da uđem unutra i popijem pivo. Odustao sam jer bistro, za razliku od ulice, nije bio prazan. Nastavio sam i nekoliko kuća dalje ugledao stepenice koje su vodile u suteren. A u suterenu se nalazila knjižara-antikvarnica koja me je podsetila na sličnu kakva je nekada postojala u Betlemskoj ulici. Rešio sam da siđem i pogledam o čemu je reč. 

Kao što sam i mislio, unutra je bilo prazno. Iza pulta sedeo je knjižar, nešto stariji od mene, ljubazno se osmehnuo kada me je ugledao i nastavio da čita knjigu. Bilo mi je drago što nije izašao iz pulta i ispitivao šta mi je potrebno. U miru sam razgledao police s knjigama i bio prijatno iznenađen asortimanom i načinom na koji je knjižara uređena. Na svakoj od polica bilo je jasno naznačeno o kakvoj vrsti knjiga se radi. Prirodno, prvo sam prišao onoj na kojoj je pisalo „Istorija“ i bio veoma zadovoljan onim što vidim. Mnoštvo starih, dobro očuvanih i kvalitetnih izdanja iz vremena Austro-Ugarske monarhije i nešto knjiga na drugim jezicima.

Razgledao sam zatim police s drugom naučnom literaturom da bih potom prešao na suprotnu stranu radnje, gde se nalazila beletristika. Bilo je tu raznih popularnih izdanja na češkom i nemačkom jeziku. Knjige su mahom bile lepo očuvane i sa čitko obeleženim cenama u gornjem desnom uglu prve stranice. Pored te police stajala je velika kartonska kutija u kojoj su jednako uredno bile složene knjige slabijeg stanja s kraja prošlog i početka ovog veka. Ne znam zašto, ali ta gomila mi je privukla najveću pažnju. Razlog je najverovatnije to što su ove dobro očuvane imale i odgovarajuću cenu. S druge strane, ovim iskrzanim knjigama cena je bila gotovo bagatelna. I tada sam ugledao knjigu koja je na određeni način izmenila moj život. Pokraj prvog izdanja Čapekovog „Krakatita“ ugledao sam malu žutu knjigu na nemačkom meni potpuno nepoznatog autora, Avgusta Sikorskog, koja se zvala „Zemlja“.

Uzeo sam je u ruke i prelistao. Ono što sam video zaprepastilo me je. Bila je to zbirka priča na prvi pogled istovetna onoj koju sam upravo pisao. Priče su imale nazive identične onima iz moje zbirke. Jedino je raspored bio drugačiji od onog koji sam zamislio. Prva priča zvala se „Lovac“. „Tog aprilskog dana 1885. godine, u ranim popodnevnim časovima, stigao sam u Prinstaun u Devonu, tipičnu varošicu jugozapadne Engleske, koja se ni po čemu nije razlikovala od desetina sličnih koje se mogu videti u mom rodnom Kornvolu...“, pisalo je na početku. Odjednom sam osetio kako mi se vrti u glavi i kako mi srce kuca jače i brže. Shvatio sam da me je oblio znoj te sam mahinalno podigao ruku i rukavom sakoa obrisao čelo. Naočare su mi se zamaglile i osetio sam da moram da sednem. Iznenadna slabost očitovala se na mom licu i držanju i začuh glas prodavca.

– Jeste li dobro? – upitao me je i izašao iz pulta.

Aleksandar Đukanović - Odlomak iz priče Zemlja iz zbirke pripovedaka "Zemlja"