Život je bankar – drugi deo

Nikada nije bio u Đakovu, niti bi poželeo da vidi ovaj grad da ga nije vukla želja da vidi ženu koja ga je rodila, ostavila u domu i nikada ga nije posetila. Koja nije želela da mu bude majka. Prizemlje, prvi stan levo, na vratima njeno ime i tuđe prezime...

- Udata je, pomislio je pre nego što je smogao snage da pritisne zvono. Sačekao je malo, pa je opet pozvonio.

- Otvoreno je, uđite slobodno! - čuvši topao ženski glas, Marko je lagano otvorio vrata i ušao u predsoblje. Pratio je baršunasti glas do otvorenih vrata sobe u kojoj je video ženu u invalidskim kolicima. Ženu koja ga je rodila i sada mu se smešila. Svoju majku!

- Dobar dan! - iznenađen slikom koju nije očekivao, Marko se sledio. Bez reči je gledao u  nasmejano lice svoje majke. Tek kada je do njega stigao njen glas, Marko se trgao i zbunjeno odgovorio:

- Dobar dan!

- Vi ste, verovatno, iz društva „Sava“, za pomoć paraplegičarima. Očekivala sam vas. Juče su zvali, rekli su da će poslati nekog - sa puno mimike na licu, brzo je pričala žena u kolicima. Ruke, oči, trepavice, sve je bilo u pokretu, samo je telo mirovalo. Sraslo sa kolicima. Marko je bio nem. Nije znao šta da kaže. Godinama je čekao ovaj trenutak, ali ova slika, slika bespomoćne žene u invalidskim kolicama, ostavila ga je bez reči.

- Da, da, iz društva „Sava“ - zbunjeno je potvrdio, mada nije znao o kakvom se društvu radi...

- Ja sam već napravila spisak, eto ga na stolu. Tu je i novac. Ti sigurno znaš gde je supermarket... Izvini, nisam ti čula ime... Ja sam kriva, mnogo pričam, pa ljudi od mene ne mogu da dođu do reči... Ja sam Gorana Radak - osmehujući se ljubazno, Gorana je pružila ruku svom sinu kao strancu, jer je sve niti između njih pokidala davno, pre osamnaest godina. Gledajući u njene tužne oči, Marko je prihvatio pruženu ruku. Tiho, kao da se plaši svog imena, Marko se predstavio: - Marko, drago mi je.

- Marko! Baš lepo, ja volim to ime. Moj deda se zvao Marko i moj... - na terenutak su joj zasijale oči. Marko se zbunio, pokajao se što je rekao pravo ime. Bežeći pred najezdom nepoznatih emocija, Marko se okrenuo i izašao iz stana... U sobi je ostao samo njegov drhtav glas... - Brzo ću ja!

Dok se, sa kesama punim hrane, vraćao u stan, Marko se pitao ko to vuče nevidljive konce ljudskih života? Ko nas čini srećnim ili nesrećnim? Postoji li iznad nas neka sila, ili čovek, svojim grehom, sam sebi sudi? Dok je spuštao kese na sto, primetio je da ga Gorana sada gleda bez osmeha, sa velikim znakom pitanja u pogledu.

- Ko si ti? - pitala je, dok je vraćao novac na sto. Pogledavši u majku, Marko je video strah u njenim očima. Nasmešio se i tiho rekao istinu: - Ne znam, i ja se pitam ko sam...

- Zvali su iz društva „Sava“, izvinjavaju se jer danas nikoga nisu poslali! Ko si ti? Nisi lopov, vidim ti u očima. Šta tražiš ovde, Marko? - pitala ga je majka nervozno. Marko je pogledao ženu u kojoj je želeo da vidi majku, ali je video samo uplašenu ženu, za koju ga nije vezivalo ništa, osim želje da da sazna zašto ga je ostavila. Želje koja je polako bledela pred nepokretnom ženom u invalidskim kolicima...

- Ko si ti? - uporno je ponavljala Gorana, gledajući u Marka, kojeg je bol razdirao, rastao sa svakom izgovorenom rečju...

- Gospođo Radak, tražeći odgovor na to pitanje, ja sam došao kod vas - zastao je da skupi snagu, pa nastavio:

- Ja sam Marko Rajčević, vaš sin! - izgovorivši najtežu rečenicu u svom životu, Marko je gledao kako se lice njegove majke menja, kako nestaje strah iz njenih očiju. Na tren se pojavio i osmeh na njenom licu, koji je opet nestao kada kada je shvatila šta je Marko rekao.

- Ti si... moj... Marko, moj sin Marko? - pružala je majka ruke prema svom sinu, ali Marko nije želeo da priđe ženi čiji je lik zamišljao godinama.

- Vaš! - jetko je rekao - Kada nešto bacite, to više nije vaše, gospođo! - pekle su ga reči koje su godinama čekale na ovaj trenutak, kao prvo i poslednje što je Marko imao da kaže svojoj majci. Želeo je da sav otrov i bol izbaci iz sebe, da krene u novi život, bez okretanja u bolnu prošlost.

- Nisam mogla, bila sam previše mlada - nešto se slomilo u njenom glasu...

- Ja sam bio još mlađi, tada su mi trebale vaše ruke... Majko! - najzad je imao koga da nazove majkom, ali se setio onoga čega se plašio. Da je najveća kazna naći majku posle toliko godina! Nađe se bol, samo bol...

- Marko, sine, pred tobom je život, nemoj da me mrziš, ne truj se mržnjom prema majci. Znam da sam ti nanela bol, najveći bol, ali sam i te kako kažnjena za to! Vidiš li moju kaznu? Ja sam okovana zbog mog greha, ne greši i ti! Pruži mi ruke, majka sam ti, rodila sam te, sine moj... - Gorana je uporno pružala ruke prema Marku.

Marko je drhteći prišao majci. Poljubivši je prvi i poslednji put u životu, drhtavim rukama je stegao njene ledene prste. Na bolom, zgrčenom licu Gorani su tekle pokajničke suze... Boreći se sa njenim i svojim suzama, Marko se okrenuo, izašao iz stana i zatvorio vrata za sobom. Nadao se da će naći majku, a našao je ženu koja ga je odbacila. Ženu koju je greh okovao da bi razmišljala o svom životu i životu deteta koje je raslo sa samo jednim pitanjem u sebi: Zašto? Izašao je iz stana ne postavivši pitanje koje je izgubilo smisao... Zatvorivši vrata za sobom, zaboravio je bol koji ga je godinama razdirao. Pobedivši mržnju, počeo je novi život. Marko je ponovo rođen kada je zatvorio vrata za sobom.

Gorana je nemo gledala kako se zatvaraju vrata za Markom, kako ponovo gubi sina kojeg je videla posle osamnaest godina. Setila se dana kada je rođen, trinaestog marta. Želeći da izbriše sećanje na njeh greh iz mladosti, taj dan je potpuno zaboravila. Ali, posle tri zaboravljena Markova rođendana i tri meseca braka, doživela je saobraćajnu nesreću posle koje je ostala nepokretna i u kojoj je izgubila muža. Na taj isti dan, trinaesti mart. Dan koji nije želela da pamti po dobru, zapamtila je po zlu! Sada se dobro seća rođendana svog deteta i svog greha! Dete koje je imala nije želela, a decu koju je želela nije mogla da ima. Odrekla ih se svojim grehom, koji je uništio mnogo života! Sada, kroz suze kajanja, Gorana je žalila što nije uništio samo njen...

Bratislav Rosandić