Vesna Kapor "Čovek se popravlja dok je živ" - razgovarala Valentina Novković

Vesna Kapor, književnica i književna kritičarka, urednica književnog programa u Studenstkom kulturnom centru, u književnost je zakoračila romanom „Tri samoće“, potom su usledile dve zbirke priča „Po sećanju se hoda kao po mesečini“ i „Venac za oca“, kao i knjiga kratke proze „Kao što i vama želim“. Dobitnica je mnogihznačajnih književnih nagrada „Laza Kostić“, „Miloš Crnjanski“ „Danko Popović“, „Kondir kosovke devojke“ i nagrade „Meša Selimović“ za poslednji objavljeni roman „Nebo tako duboko“.

Dobitnica ste prestižne književne nagrade „Meša Selimović“ za knjigu „Nebo tako duboko“ čiji je izdavač Srpska književna zadruga. Vi ste 34. lauret, a za Vašu knjigu glasalo je čak 26 eminetnih kritičara. Kakav je osećaj biti ovenčan jednim ovako značajnim priznanjem i šta ono Vama, lično, predstavlja?

Ovaj razgovor, sticajem okolnosti, vodimo ravno godinu dana posle proglašenja. I to je dobro. Ponekad je dobro kad stvari odleže, kad se sve ne kaže odmah, u dahu. Morampriznati da sam cele godine bila u jednoj vrsti bunila: pratila sam knjigu na njenom putu. Bilo je to, veoma zanimljivo putovanje, otprilike na toliko mesta koliko je bilo glasova. To je velika stvar, taj broj glasova je pokazao da su različiti ljudi, iz različitih delova srpskog jeziičkog korpusa, osetili knjigu, ukazali joj poverenje i podržali je. Bila sam ganuta što je ta priča dobila priliku da se vine visoko, jer, Mešina nagrada jeste veliki vetar u leđa, ona je, odista volja velikog broja onih kojima je književnost, ne samo profesija, nego i ljubav.

Radivoje Mikić je rekao da je u knjizi „Nebo tako duboko“ „reč o baladičnoj pripovjesti, svjedočanstvu o ljudskom bolu, u čijem je središtu smrt – mlade i lijepe devojke“. O bolu je Vilijam Šekspir napisao:“Izrazi svoj bol rečima, jer bol koji se ne govori guši puno srce, dok ono ne pukne“. Koliko snage je potrebno da
bi se ispisala bol, kako ste se osećali ispisujući je? 

Zanimljivo je i dalje, pratiti pitanja i razmišljati o tome kako se odgovori na ista pitanja prilično razlikuju u odnosu na vreme promišljanja; sad je nešto u svemu tome sazrelo, i drugačije je i u meni, a i u odnosu na knjigu. Vreme razmesti i razbistri mnogo toga. U vreme pisanja bio je to živi bol, nema reči kojima se može sve to iskazati; a opet reči su jedino mesto za sve ljudske nemoći. Ima situacija u koje se čovek upušta vođen srcem, i nekom izvanvoljnom odlukom, priča kojima pripadate i suđeno je da ih ispišete. Mada nam se život čini kao niz voljnih odluka, to nije tako. Stvari se
dešavaju izvan naše volje, često, mislim na velike događaje, i mi smsudeonici i sastradalnici, čak i kad nismo direktni akteri događaja. Tako je nastala i ova knjiga. Poznavala sam Taru Senicu, i trenutak njenog odlaska sa ovog na drugi svet, zaboleo je. Iz toga je proisteklo mnogo drugih pitanja. Recimo, pitanje samoće, pitanje utehe, razumevanja, i osećanje da veliki graubija u čoveku osećanja; da je megalopolis simulakrum u kome se proizvodi opsena da smrti nema. Elegičan ton, ton savremene tužbalice, fragmentarni iskaz – neke su od kvalifikacija knjige. Ne znam, pisala sam jedino kako sam mogla, iz teme, a ne o temi. I po tome je ona jedan vapijući glas u košmarniku potrošačkog društva. Čini mi se da tek sad, posle četiri godine izlazim na čistinu, i sagledavam nekim novim očima sve to.

Vaš prvi roman „Tri samoće ili mjesto nedovršenih stvari“ takođe je objavljen u Srpskoj književnoj zadruzi, koliko dugo je u Vama sazrevala misao da ga napišete? Kada se osvrnete, da li biste nešto promenili?

Da, nekako je ispalo da sam pisac SKZ od početka do sad. Tri samoće, Venac za Oca i Nebo, tako duboko – sve u SKZ. Od biblioteke Savremenik preko Atlasa do Kola. Sve se zbivalo kao u pričama, ja tad tamo nisam poznavala nikoga. Marko Krstić je odneo moj rukopis Draganu Lakićeviću, i on mi se javio posle desetak dana,rekavši: Mi bismo objavili roman. Inače, svaka moja njiga stajala je i čekala svoje vreme, po dve godine, ako ne i više. To je za pisca jedna vrsta drame, ali tako sam naučila da sve ima svoje vreme. Strpljiva sam što se toga tiče. Pola priče u Tri samoće napisala sam devedesetih, u Nevesinju, a završila posle, ne znam koliko godina, u Beogradu. Inače ne pišem mnogo, ne pišem stalno, rukopisi stoje kod mene, kod izdavača... Teoretičar i kritičar književnosti, Ana Gvozdenović koja je pisala predgovor za Nebo, čitala je naknadno Tri samoće, malo sam strahovala, ali njen utisak je bio da je tu sve na svom mestu, i eto, to bi bio odgovor. Ne bih ništa krucijalno menjala, tu i tamo stilski ponešto. To je knjiga o ljudima u ratu, o gradovima, o ličnom i kolektivnom, o ljubavi...bez ideologije i teorije.

Gao Singđen je napisao: „Pisanje mi ublažava patnju. Kada koristite reči, u stanju ste da držite um živim. Pisanje je način na koji ja potvrđujem svoje postojanje.“ Na koji način doživljavate pisanje, ima li ono, zaista, katarzičnu ulogu? Šta je sa onim što ostaje neozboreno, što ni među reči ne možemo da utkamo?

Kad bi čovek dosegao ono što želi reći, zapravo način na koji to želi reći – ne bi više pisao. To je poznata stvar. Čovekova potreba za savršenstvom, za nemogućim, dakle neiskazanim večna je, i ostaće tako zanavek. Što se tiče pitanja da li je književnost katarzična za pisca? To zavisi od onoga što piše i načina na koji piše. Šta je primarno u toku pisanja, osećanje ili misao, istraživanje ili doživljeno – naravno, najbolje je kad je kombinacija i jednog i drugog. Ne mislim mnogo o tome šta je za mene pisanje; pišem jer moram. I mislim da svaka priča ima svoga pisca. Za neke je književnost projekat, za neke katarza, za neke suština. Najjednostavnije, da pozovemo Crnjanskog, koji na jednom mestu kaže: Sve beži od čoveka...

Za knjiga priča „Po sećanju se hoda kao po mesečini“ dobili ste nagradu „Miloš Crnjanski“. Za Crnjanskog ste izjavili: “Uvek mu se vraćam, kao utočištu“, šta njegovo delo čini večnim, a nagradu koja nosi njegovo ime, posebnom? Koji književnici, pored Crnjanskog, zauzimaju značajno mesto u Vašem životu?

Da, uvek mu se vraćam...Svako od nas ima nekog pisca kome se uvek vraća. I ta nagrada je za mene bila presudna, jer samo za prvu knjigu u žanru možeš da dobiješ Crnjanskog. Imala sam već roman, a Po sećanju... je bila prva zbirka priča. To je bio podstrek, i obaveza da ne posustajem. Crnjanski je jedan od onih pisaca koji natkriljuje epohe. Teoretičari tu večnost dokazuju i pokazuju kroz teoriju, a mi ostali srcem. Jednostavno, taj doživljaj da u njegovim knjigama može da se živi, da se sazna i svet i čovek, i kosmos...Na stočiću pored kreveta uvek je neka njegova knjiga, i uvek, gde god idem, makar i na dan, nosim neku. Najčešće je to Lirika Itake i komentari...
Mnogi pisci odredili su me. Meša Selimović, bio je jedan od prvih koji su mi otvorili vrata da razumem da ondašnji jednopartijski sistem nije idealan.
Inače to je jedan niz potpuno različitih imena, čitala sam nemilice, uvek. I danas se pojavljuju pisci čije knjige su otkrovenje i menjaju me, svrstavam ih u one za večnost. Dugačak je taj spisak...

Tarkovski je u jednom intervjuu izjavio:“Pokušavam da ispričam priču o unutrašnjem čovekovom konfliktu – između duha i materije, između duhovnih potreba i neophodnosti da se prebiva u ovom materijalnom svetu. Taj konflikt je najvažniji zato što rađa sve probleme sa kojim se susrećemo tokom našeg života…“ Na koji način se može razrešiti ovaj unutrašnji konflikt, koliko vreme u kom živimo, vreme populizma i mnogobrojnih, a kratkotrajnih senzacija, omogućava da neometano gradimo put ka duhovnosti?

Tarkovski je jedan od onih koji su prisutni kroz razne reminiscencije u mom životu još od Rubljova. Međutim, on je bio izuzetan u svakom pogledu, i njegova sudbina, koja je potpuno književna/filmska i potkrepljuje mnoge njegove reči i poetiku. Arsenije Tarkovski, njegov otac, bio je pesnik, i za moto jedne priče  Vencu za Oca uzela sam baš njegove stihove koji govore unutrašnjem osećaju čovekovom između svetova: Tako davno sam se rodio, / da čujem nekada / Kako nadamnom teče /Studena voda. / Niko nema univerzalni recept kojim može pomoći svima. Svako za sebe bije tu bitku osvešćenja, vraćanja humanosti, ali uvek i kroz drugog. Čovek se popravlja dok je živ. Populizam nije nova kategorija, ali je takozvana četvrta tehnološka revolucija dovela do toga da su društvene mreže ljudima postale druga kuća i simulakrum je ono što ovaj vek karakteriše, pored mnogih drugih čuda. Ipak, čim izađemo iz tih virtuelnih staništa, uglavnom se vrlo brzo se vraćamo sebi. Duhovnost je religiozno, filozofski i umetnički, velika i večna tema. Trudimo se, lutamo, penjemo, padamo...čitati i razumeti Dostojevskog na tom putu, veliki je uspeh. To je jedan od načina da se uđe dublje u više sfere duše.

Sa kakvim se izazovima susreće onaj ko posluša stihove Rabindranata Tagorea „Ne odazove li se niko tvome pozivu, Idi sam, (ne boj se) Idi sam, prijatelju moj“?

Ne znam zbog čega, ali na ove stihove nadovezuje mi se dijaloški Miljković: Ko ne ume da sluša pesmu, / slušaće oluju,/. Ima sličan pasus i Seneka u Pismima Luciliju (n idi za gomilom, sine moj,tako nekako...). Ovo pitanje otvara mnogo odgovora, i to je jedna od večitih ljudskih dilema, a i tema umetnosti. Ipak, to može biti i jedan, sasvim, običan lični stav, bez previše filozofiranja: Idem gde sam se uputio, ili gde je suđeno. Što se tiče spisateljskog puta, idem tamo kuda moram, izvan imperativa kratkotrajnih senzacija, kako rekoste.

Dugi niz godina ste urednica književnog programa u SKC. Ugostili ste mnogobrojne eminentne književnike, ali ste pružili priliku i neafirmisanim stvaraocima, kako iz prestonice tako i iz drugih gradova u Srbiji, da se predstave beogradskoj publici. U čemu je tajna Vašeg nesmanjenog entuzijazma i posvećenosti?

Boga mi, dugi niz godina to traje...Živimo u turbulentno vreme, novca za kulturu nema, stalna ideološka napetost kao da se nijedan rat nije završio, a počeo je novi, sve to otežava uređivanje organizovanje živih književnih programa. Ideja decentralizacije kulture u svakom pogledu, jeste koncept mog uredničkog entuzijazma, uprkos svemu. To je neka genetska gorštačka sila koja me nosi i u koju je ugrađen osećaj pobune, ali i odgovornosti.

„Nisam vešt u razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke,” napisao je Meša. Da li nam se mnogo toga dešava bez naše odluke, ako je tako, ima li naše odgovornosti u tome?

Reči koje pripadaju književnim junacima odlika su tih junaka, i pisac ih ispisuje da bi učvrstio neku ideju, isklesao karakter, izgradio priču. Za njima, oni koji čitaju, ili samo skupljaju misli, posežu ponekad kao za odbranom, objašnjenjem ili, prosto, podupiru svoje stavove. Opasna je ta igra, jer jednom izrečeno obavezuje, a čovek se menja, okolnosti se menjaju...na kraju, čovek nikad dva puta ne uđe u istu reku...S godinama se pročiste mnoge dileme i pojednostave stvari: naš život deo je okeana, reke...upadamo u neke brzake, slučajno, bez odluke, prosto snađe te nešto, što kaže naš narod, i plivaš, praviš od tog neko čudo, radiš ono što možeš ili moraš. Vaše pitanje je veoma široko i uopšteno. Svako se vodi svojim osećajem, za nekog je život niz odluka, a za nekoga – sudbina. Ono što je važno u svemu tome jeste da se u ljudskom liku ne izgubi čovečnost.

Vesna Kapor (Nevesinje, 3. januar 1965) srpski je književnik. Piše prozu i književnu kritiku. Urednik je književnog programa u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Vesna Kapor rođena je u Nevesinju, u Hercegovini, gde je završila osnovnu školu Risto Proroković i Srednjoškolski centar Blagoje Parović. Filološki fakultet završila u Beogradu. Objavila roman Trisamoće ili mjestnedovršenih stvari (SKZ, 2010, Filip Višnjić, 2011) i zbirku priča Po sećanju se hoda kao po mesečini (Agora, 2014, Filip Višnjić, 2016). Dobitnica je nagrade Laza Kostić i Nagrade Miloša Crnjanskog[3].
Zbirka priča Po sećanju se hoda kao po mesečini bila je i u najužem izboru za Andrićevu nagradu, nagradu Stevan Sremac i nagradu Meša Selimović. Kratku prozu Kao što i vama želim objavila u kraljevačkoj Povelji, 2016. godine, a zbirku priča Venac za oca, 2018. godine u beogradskoj SKZ. Dobitnica nagrade Kondir Kosovke devojke za 2018. godinu. Radi u Studentskom kulturnom centru
u Beogradu kao urednik književnog programa. Autor je regionalnog književno- vizuelnog konkursa za mlade pisce Reč u prostoru i priređivač istoimenog zbornika. Pored predstavljanja aktuelne književne scene, različitih poetika i generacija, priredila je tribinske cikluse: Kako se piše priča, Dnevnik o Crnjanskom, Tradicionalno i moderno u srpskoj književnosti, Politika i književnost, Dva glasa, ženski i muški princip u pesništvu, Mladi autori na književnoj sceni, Globalizacija, sad i ovde, plus i minus, Smisao pisanja u (N)ovom veku, Veliki rat i književnost, Naši savremenici - klasici srpske književnosti, Savremena ruska književnost i Veliki rat, priče o piscima: Bojić i Dis. Dobitnica je i Povelje zahvalnosti Filološkog fakulteta u Beogradu za izuzetan doprinos i uspešnu saradnju u razvoju nastave, jezika, književnosti i kulture. Njene priče su zastupljene u zbirkama: Putnik sa dalekog neba, Zona Bibliona, Sa Andrićeve česme, Korak ispisan perom, Vrt nade, Najkraće srpske priče i Priče o Kosovu. Proza Vesne Kapor prevedena je na ruski, makedonski i mađarski jezik. Književnu kritiku i kolumne objavljivala u svim našim važnijim časopisima.

Nagrade i priznanja

Nagrada „Miloš Crnjanski”, za knjigu Po sećanju se hoda kao po mesečini, 2015.
Nagrada „Laza Kostić”, za knjigu Po sećanju se hoda kao po mesečini, 2015.
Nagrada „Kondir Kosovke devojke”, 2018.
Nagrada „Meša Selimović”, za roman Nebo, tako duboko, 2021.

Dela

Tri samoće ili mjesto nedovršenih stvari, roman (SKZ, Beograd, 2010, Filip Višnjić, Beograd, 2011)
Po sećanju se hoda kao po mesečini, zbirka priča (Agora, Zrenjanin, 2014, Filip Višnjić, Beograd, 2016)
Kao što i vama želim, kratka proza (Povelja, Kraljevo, 2016)
Venac za oca, zbirka priča (SKZ, Beograd, 2018)
Miloš Crnjanski: život i komentari, sa Predragom Petrovićem i fotografom Srđanom Veljovićem, Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, Beograd, 2014)
Nebo, tako duboko, roman (SKZ, Beograd, 2021)