Na dan Svetog Trifuna (pisma iz Estonije)

Enciklopedijska je zanimljivost da su Estonci hladan i uzdržan, nepristupačan i slabo komunikativan svet. A kako im se može dodati da su nepoverljivi i krajnje nekritični prema ovim odavno potvrđenim činjenicama, svojski su se potrudili da dokažu neistinost istih. Četrnaestog februara su upriličili veliki festival druženja, prijateljstva i ljubavi i nazvali ga, ni po babu ni po stričevima, Danom prijatelja. Jer, za sebe kažu da su dobre i društvene persone i da imaju puno prijatelja. Ako se tu ubrajaju i poznanici i slučajni prolaznici. Dan prijatelja je za jednog kvalitetnog, izvornog Estonca isto što i znameniti Armstrongov korak za čovečanstvo. Od dosadašnjeg jednog prijatelja za ceo život, ovim festivalom otvorene su velike mogućnosti za sticanje bar još polovine od drugog i to je prijatelj i po, što svakako ukazuje na veliki napredak.

„Legenda“ kaže da je ovaj praznik iz Amerike do Estonije došao preko Finske i zvanično počeo da se slavi osamdesetih godina prošlog veka. Kako se sve dešavalo u Sovjetsko doba, praznične aktivnosti su bile locirane u vrtićima i školama gde su deca sama pravila srca-valentine i lepili ih jedni drugima na čelo. Valentini koji su uručivani učiteljima i starijim prijateljima, bili su u obliku pisama. Onaj koji bi sakupio najviše srca ili pisama, bio je najbolji prijatelj i nazivan je Valentinovski. A onda su ta ista deca porasla i prerasla ove igre i pretvorila ih u tematske žurke i druženja. Danas se povodom Dana prijatelja prodaju posebno dizajnirani slatkiši i mali pokloni u obliku srca. Prijateljima se poklanjaju ruže, lale i narcisi a moderno doba donelo je i ideju o pravljenju velikih „ljudskih srdaca“ na svim gradskim trgovima. Uhvaćeni u neraskidivo prijateljsko kolo, učesnici upravljaju poglede u visine, šalju nevidljive poruke i nadaju se da će sa milošću biti primljene u „nebeskoj kancelariji“.

U isto vreme, na drugoj strani grada Talina, održavalo se druženje ljubitelja surstrominga - švedske poslastice koja je okupila entuzijaste iz cele Estonije. Surstroming je konzervisana ukišeljena haringa, sastavni deo švedske kulture i gastronomije. Kiselog ukusa i oštrog mirisa na trulo, razlozi su zbog kojih se mnogi plaše i ustežu da je probaju.  

Istorija nastanka surstrominga duga je skoro šest vekova. Zbog nedostatka soli, ulovljena riba je prirodno fermentisala i stvarala proces konzerviranja kojim je „gratis“ dobijen neprijatan miris ali i neobično lep ukus. Kombinacija ljutog, slanog i kiselog osvojila je najpre švedsku sirotinju da bi uskoro postala i ostala tradicija čitavog švedskog folklora. Proširena je i na ostatak Skandinavije i Baltika, troši se uz veliko zadovoljstvo i okuplja porodicu i prijatelje na zanimljivim ribljim festivalima.   

Užitak u ovoj švedskoj poslastici počinje pravilnim posluživanjem. Da neprijatni mirisi ne bi ometali degustaciju, ovaj neobičan događaj organizuje se na otvorenom, a konzerve se otvaraju isključivo na svežem vazduhu.  Haringa se zatim stavlja na hleb premazan pavlakom i jede uz kuvani krompir i obilne količine luka. Poznavaoci kulture surstrominga tvrde da, ako vam se prvi put nije dopao ukus, morate pokušati ponovo. Posle trećeg pokušaja sasvim sigurno postajete ljubitelj ove neobične poslastice, takoreći zavisnik.

Jedan od posetilaca festivala izrazio je nevericu u postojanje ikakve sumnje u ovaj proizvod:

-Nisam naišao na loš surstroming. I iznenadjen sam što neko ne može da ga jede. Ima i onih koji su danima bolesni posle naše haringe. Svašta! Podvlačim da ova riba ne smrdi i nije pokvarena, već je fermentisana, što joj daje poseban buke.

Nema razloga za nevericu, ali moje malo balkansko društvo degustaciju i rizik od poroka surstromingovanja odložilo je za neka druga vremena i skromno se zadovoljilo čašom dobrog vina.

Autor Olgica Marinković