Foto: 
autor nepoznat

Njeno ime

Spremam se na zapad u pohode, motivi su lične prirode. Idem k’ njoj, jer se jedino kraj nje osećam posebno. Još pre hiljadu godina prestala je da neguje osrednjost kao najgluplju i najbljutaviju čovekovu vrlinu i danas izgleda savršeno. Prolazim kroz vrata trga (Boka di Pjaca) i tražim je. Nosim svoje lice staro tek pola veka. Mnogo takvih kruže oko mene kroz gužvu. Razlikujem ga od drugih samo po tome što ga lično poznajem. Dok druga bulje u izloge i trgove, ovo moje se okreće za dugonogim i dugokosim zgodnim crnkama. Smišljam im imena, ali bezuspešno, svaku zovem njenim imenom. Ne zato što nisam maštovit, već stoga što ne znam da uživam izvan onoga što umem da prepozam.

U najmanju ruku, na malo čemu treba zavideti onima u čijim srcima ljubav prema mašti leži usahla, nesposobna da savlada nametljivost bolnog utiska tj. da zanemari prostačko i uzvisi neskladno.

Obuzima me neka neobična tuga i čini mi se da bih bio nesrećan da je nikada nisam osetio. Ne želim da to divno i meni drago osećanje završi jalovo kao i tolika druga koja nisam u stanju da zaštitim, čak nisam u stanju ni da razlučim predmete uz koja bi trebalo da prijanjaju. Zato pišem. Živim i pišem.

Neću više da se odazivam na svoje ime. Neću više da izgovorim ni jednu reč. Promeniću i ime, tako me neće moći niko prizvati natrag. Zašto sam morao da odrastem, svi odrasli su nesrečni.

Ako budem želeo nešto da kažem uzeću hartiju, pa ću to napisati. Biće to moj podsmeh ljudskom trajanju i uzaludnoj čovekovoj marljivosti.

Ostaće samo slava o pohodu koja traje i kad su motivi davno zaboravljeni.

Komentari

Komentari