Strašilo

Kao i obično tokom radne nedelje, dan smo proveli svako na svom poslu, jer tako je, kažu, od kako je sveta i veka, od nečega mora da se živi da bi ponekad moglo i da se uživa. A kad je o uživanju reč, moja devojka i ja smo pravi primeri za to, bilo onda kad nas strast obuzme, bilo kad priuštimo sebi kakvo putovanje, bilo kad se ovako kao večeras, izvalimo na kanabe i uz pivo i grickalice zagledamo u TV.

Na programu je bila Liga šampiona, polufinale. Rezultat nam uopšte nije bio važan, samo čar fudbalske igre. A po završetku utakmice (kao što se i očekivalo, pobedom Barselone u gostima) i neizbežnog reklamno-propagandnog bloka, sledio je dokumentarni program „Slike našeg vremena” i, kako niko od nas nije pokazao želju da promeni kanal, ekranom su promicali prizori naših opustušenih sela, zapuštenih okućnica, zaparloženih vinograda, neuzoranih njiva, livada i polja zaraslih u korov.

Filmska ekipa je došla u neko selo i iz kapije iskoči žilavi starac i dočeka goste raširenih ruku.  

Mislili smo da nas oči varaju. Na ekranu se pojavio seljak koga smo poznavali. Slučaj je hteo da nam se baš taj starkelja našao u nevolji kada nam je na putu za Vrnjačku Banju, gde smo bili pošli da provedemo prvomajske praznike, između Pojata i Kruševca pukla zadnja desna guma, i naš auto zaustavio se tačno pred njegovom kućom.   

Psovao sam na sav glas zbog probušene gume, kada je iz kuće izašao starac i ponudio pomoć.

– Ne brigajte, deco, sad ću ja to. – rekao je i hitrim korakom otišao po ručnu dizalicu.

I njemu se takav maler mnogo puta desio dok je kao kamiondžija krstario eropskim drumovima, tešio nas je. Ja sam asistrirao, a on je menjao gumu. 

Starac je gostio članove TV ekipe, autora emisije, vozača, tonca i snimatelja, a za to vreme prikazana je kratka reportaža o njemu, našem spasiocu.

Pričale su komšije kako je jednog jutra umarširao u okružni odbor vladajuće stranke i zatražio da se u njegovom dvorištu postavi bilbord sa slikom Predsednika Republike u prirodnoj veličini. Danima je dosađivao komitetlijama, pretio da će otići kod Predsednika, i to pešice, ako se oni drznu da ne usliše njegovu molbu. To natezanje između njegove fiks-ideje i birokratskog oportunizma potrajalo je nekoliko meseci. Kao hteli su oni da mu udovolje iz prve, ali ipak, delikatna je to stvar, slika šefa države usred živinarnika – ne ide. Moralo se čekati da to odobri neko „odozgo”, iz Beograda. Stari je, međutim, bio uporan i na kraju ipak uspeo u svojoj nameri. U njegovom dvorištu priređena je mala svečanost, koju su uveličali lokalni pijanci odmumlavši nekoliko hvalospeva prvom čoveku države u čast, i zablistao je bilbord kao sunce nebesko. Voljeni Predsednik smeškaće se ubuduće svakome ko tuda bude prolazio. Po svoj prilici, najviše kokoškama i poljskim miševima.

- Dokle njegov pogled seže, koke nose sve mudrija jaja. Naročito su pilići na ceni, pošto napamet znaju tablicu množenja – svedočila je starija gospođa. Potom je uskočio u kadar autor reportaže:

– Pametni smo ljudi, uzmimo da su to ipak samo čaršijska naklapanja.

Meni je sve to ličilo na otvorenu sprdnju.

– Daj, reci mi ko je ovde lud, molim te? – rekao sam devojci. – Sećaš li se šta mi je ovaj matori rekao pre nego što smo se pozdravili, kad sam ga ono upitao otkud to da, kao očito pametan čovek, gaji simpatije prema onom tamo sa bilborda, što nam se kezi u facu? 

– Naravno da se ne sećam, kad mi tada ništa nisi rekao. – brecnula se.

– Kako ti nisam rekao kad dobro znam da sam ti rekao! Svega se sećam kao da je juče bilo.

– Tako lepo, mili. Ako ja kažem da nisi, onda nisi.

Tada sam shvatio važnu stvar. Nama muškarcima je izgleda suđeno da se naviknemo na tu neumoljivu žensku argumetaciju: tako je, kad ja tako kažem, čim pre to utuvimo spasićemo se velike glavobolje.

– Dobro, ljubavi, neka bude da nisam, ali, evo, sad ti kažem. Starac mi je sve ispričao u poverenju: 

"Svi misle da sam lud za njim, a ja njegovom slikom plašim vrane, majku im mangupsku, pa opet nikako da ih se kurtališem! Moraću dogodine da se snađem za još jedno ovakvo strašilo, kako god znam i umem!"

– E, baš mi ga je žao. – bio je njen komentar.

Potom je zgrabila daljinski i promenila kanal.

– U redu, ako nećeš da pričaš, ćutaćemo. – rekao sam.

Ostao sam u dilemi koga joj je to bilo žao: onog nasmejanog sa bilborda, ili starog lisca u čijem kokošinjcu taj velikan naših dana služi kao strašilo. Mislio sam, jutro je pametnije od večeri, možda mi se bude kazalo samo.