Muke po Jožefu Červenom

Čitajući roman Mirka Škiljevića „Bes, ljubav i uteha“ često sam pomišljao na osamdesete godine prošlog veka, to romantično doba iz današnje perspektive gledano, kada je moja generacija s velikim zanosom hrlila da se upozna s delom književnog velikana Hermana Hesea, i na stranicama njegovih romana „Demijan“, “Sidarta”, „Stepski vuk“, „Igra staklenih perli“, „Narcis i Zlatousti” otkrivala nove svetove. Naravno da Heseovoj magiji  nisam odoleo ni ja, pa ipak pisac mog omiljenog romana iz tog perioda nije bio Hese, već Somerset Mom. Reč je o njegovom romanu „Oštrica brijača“. I, podrazumeva se, nisam bio jedini koji će se mnogo puta vraćati stranicama tog štiva, stoga i nije nimalo slučajno što između likova Jožefa Červenog iz Mirkovog „Besa, ljubavi i utehe” i Larija Darela iz „Oštrice brijača” postoji uočljiva paralela.

I Červenog i Darela, životne okolnosti, bolna i traumatična iskustva – kod jednog u njegovom raznim „prividima” opterećenom braku, kod drugog kao borbenog pilota u Velikom ratu – pokrenuće na put, u potragu za smislom bivstvonja, transcedentnim i samospoznajom, i obojica će izlaz iz svog košmara pronaći u odricanju od materijalnog. Dakle u radikalno drugačijem poimanju stvarnosti od ovog za nas, iz evropskog kulturnog kruga, uobičajenog. Jedan prolazi kroz apokaliptični svet alkoholizma i skitničarenja, drugi će preko pariskih kafea, rudnika uglja i nemačkih biblioteka stići čak do Indije. Postavši za nas, zaljubljenike u taj Momov roman, mnogo više od književnog junaka.

Priča o Lariju Darelu najpre je postala mit, a potom i naša stvarnost.

Kao da smo svi najednom postali ustreptala bića koja se ne mire sa koletečinom, i tražeći od života to „nešto više”, odbacila „staro ruho” i odlučila se za trnovit i neizvestan put sopstvenog preobražaja. No, kako će se pokazati, za većinu je to bio samo kapric, prolazan hir; za mali broj njih – životna borba. Njih će put odvesti u Indiju, baš kao i Larija Darela. Oni će poći njegovim stopama, od ašrama do ašrama, tražeći gurua koji će ih prosvetliti, ali, za razliku od njega, nisu imali sreće. Umesto da prošire vidike, upali su u zamku religije – a, kao što znamo, religijska svest je dogmatska svest, sužena svest.   

Ali, oni su bar imali hrabrosti da pokušaju!

A mi koji to nismo, imali smo zadovoljstvo da poredimo sopstvenu beznačajnost sa podvizima naših idola, poput Larija Darela. I bar za sebe to mogu da kažem: nije mi bilo nimalo prijatno da priznam kako moja lako predvidiva svakodnevica nije moj ideal, ali ostaće moja stvarnost samo zahvaljujući mom kukavičluku. Da, nije to nimalo prijatno saznanje; baš kao i neka druga. Na primer, kada prepoznate kod sebe simptome egocentričnosti, malograđanske uskogrudosti i komformizma, onih bolesti karaktera koje je vaš idol prezirao. No, ipak, s ove distance od više od trideset godina, slobodno mogu da kažem: vredelo je čitati romene poput „Oštrice brijača”.  Dakako, vredi to i danas. Ukoliko nas život tome ne nauči, onda nam takva dela pomognu da shvatimo koliko je besmisleno živeti u iluzijama, negovati i pothranjivati lažnu prestavu o sebi. I to mi daje za pravo da verujem kako su najbolji upravo oni romani iz kojih saznajemo gorke istine o nama samima, koje će nas uzdrmati iz korena i skinuti nam koprenu s očiju. Pod uslovom da nismo beznadežan slučaj.

Kažu, u početku beše mit, a roman „Bes, ljubav i uteha“ završava se upravo mitom, Mitom o Utehi, i time se na simboličani način zatvara krug. Kraj postaje novi početak, kao početak boljih mogućnosti za Jožefa Červenog. „Ono što je mogao da ponese sa sobom bio je ni sa čim merljiv, dragoceni osećaj vanvremenosti. Odmah je uvideo da to za bogove uopšte nije primamljivo. Bogovi su želeli moć, a ne lepotu beskrajne ljubavi u večnosti, jer ni lepota, ni ljubav, ni večnost nikoga ne potčinjavaju.” Vratio se „u zemlju smrtnika da sopstvenom namerom oblikuje svoje samrtničko vreme trajanja i, ako ga sreća posluži, ostavi trag sopstvenog postojanja”. Nešto slično nam poručuje i Herman Hese u pesmi “Stupnjevi” iz romana „Igra staklenih perli”:

“A svaki početak sadrži izvesnu čaroliju

koja štiti i pomaže nam da živimo.

Trebalo bi da vedro koračamo iz prostora u prostor,

da se ni u jednom ne zadržimo kao u zavičaju;

svetski duh ne želi da nas okuje i skuči,

on želi da nas, stupanj po stupanj, uzdiže i širi.”*

Roman Mirka Škiljevića „Bes, ljubav i uteha“ pored intrigantne fabule i narativne zavodljivosti, ima i dimenziju upitnosti, koja se provlači kroz čitavo štivo. Bezmalo sva  poglavlja završavaju se pitanjem glavnog junaka: „Ko sam, u stvari, ja?” Na taj način, pisac kao da nam sugeriše da se i sami zapitamo ko smo, šta smo, i kuda stremimo? Mirko Škiljević nije podlegao klišeu da nam otkriva takozvane „velike istine” o životu, što je čest slučaj kod štiva sa sličnom tematikom, njegov Jožef Červeni podstiče nas na razmišljanje i preispitivanje, a to možda i najrečitije svedoči o njegovoj spisateljskoj zrelosti. Samim tim je i razlog više da pročitamo njegov roman.

* Herman Hese: „Stupnjevi” (preveo: Branimir Živojinović)