Rob(ot)

Čovekov nagon ka podređivanju drugih ima svoju dugu, ali i dinamičnu tradiciju, koju krasi nekoliko različitih pristupa u podređivanju drugog. Isprva je to bilo fizičke provenijencije (najsnažniji vladaju), potom pitanje moći i uticaja, a na kraju, u svojoj najmodernijoj formi, stvar čiste ideologije. Poslednji princip provejavao je i kroz prva dva, međutim, danas je, prilagođavajući se društvu, usavršio svoju formu i sveo se na čistu ideologiju, koristeći se najvulgarnijim pristupom. Naime, robovanje je svedeno na must have, a njegovom afirmacijom uokvirena je svakodnevnica. Sjaj nekadašnjih elita je zamračen vulgarnom afirmacijom običnog, porobljenog. Zamenjena su mesta, ali je princip ostao isti. Nadređeni su prihvatili krtičije krckanje zlata po rupama, dok po svetlosti površine šetaju porobljeni, vezani učkurima iz jama. Gravitacioni princip je obrnuo smer, te i lutkarsko pozorište nije kao što je nekada bilo.

Zaboravljajući, međutim, na tehnološki razvoj za kojim čovek neretko kaska, otkriva se mogućnost novog porobljavanja – sopstvenih ostvarenja. Možda nije slučajnost to što reči rob i robot imaju toliko toga zajedničkog. Zapravo, iza samih idejnih značenja tih reči krije se isti princip, nad kojim se ispoljava čovekova potreba za podređivanjem, ali ono koje se više ne odnosi na čoveka kao objekat, već na njegovo delo. Međutim, ono što je zanimljivo jeste to da čovek ne podređuje sebi samo čoveka, već i životinje. Odavno je uspeo da ovlada njima, međutim, sa sofisticiranijim porobljavanjem čoveka, nastala je i potreba za preteranom zaštitom životinja, ali ne i čoveka. Možda je to stvar kolektivnog ega, ali svakako da rezultira odnosom nadređen – podređen. Ali svakako da su nade uložene u ostvarenje sna u kojem čovek, kao vrsta neće morati više da radi, već će u potpunosti biti zamenjen, a samo će uživati u plodovima tuđeg rada, u ovom slučaju, robotskog rada.

U tom slučaju, pitanje podređivanja nije prevaziđeno i pobeđeno, naprotiv, dovedeno je do vrhunca, samo je princip prenesen na materijalno, neproduhovljeno, neživo. Ali takođe, treba biti pažljiv, jer je produhovljavanje mašine odavno počelo, zapravo, sa početkom njenog stvaranja. Čovek, kao umetničkom delu, udahnjuje deo svog života u mašinu, oponašajući Boga, stoga nam ne bi bilo strano ukoliko se jave određena društva za zaštitu mašina. Možda bi u tom trenutku zaista bilo vreme za stvaranje homo sapiens sapiens sapiensa ili, pak, kiborg sapiensa.

Bojan Opačić