Zdravo Srbijo! Zbogom pameti!

Mrsko mi je da priznam da je umetnost u Srbiji ne samo izgubila na značaju, već je u potpunosti izgubila smisao. Ona postoji, doduše, najlakše je možemo uporediti sa detetom obolelim od autizma ili mongoloidne idiotije: svi znamo da s njom ništa nije u redu, ali smo nemoćni da bilo šta promenimo i potajno zaziremo od nje kao da boluje od kontaktom prenosive bolesti.

Osim što su kriterijumi za jedan originalan vid umetničkog izražavanja podlegli izvesnim devijacijama, pa su istu doveli u središte smejurije, umetnost je; iako ranije to nije bio slučaj; postala kvantitativna a ne kvalitativna. Na stranu što danas jedno “Šukurac” ima veću publiku i izaziva više interesovanja od dela jednog Furnijea, Bolanja ili Hazleta. Da ne govorimo o tome da se više pažnje i ovacija posvećuje talogu kafe na papiru nastalom okretanjem šolje Karleuše ili Severine, nego što će se ikada posvećivati anonimnom ali vrhunskom slikaru iz Aleksinca ili mladoj perspektivnoj vajarki iz Beograda. Neću ni da pominjem da se dahtanje zvezdica u home made pornjavi smatra većim muzičkim delom nego što će se ikada smatrati pesma nekog neafirmisanog klinačkog rok benda.

Kao narod, skloni smo da jedemo random splačine kao da je u pitanju specijalitet kuće u nekom ekskluzivnom restoranu.

Svako ima prava da poštuje rad koga dok misli da mu odgovara po senzibilitetu ili nedostatku istog. Međutim, mediji treba da daju primer i naprave granicu između umetnosti i proseravanja, a često su upravo mediji oni koji mešaju babe i žabe.

S druge strane, sve više ljudi se interesuje za tuđ prljav veš, s toga ne treba da čudi činjenica da se javne ličnosti koje izazivaju skandale hibridno umeću u svaki tabloid i dnevne novine. Naravno da će se narodu servirati pomije koje je tražio, jer na kraju krajeva, to povećava tiraž. A tebe Milane Daboviću koji pišeš poeziju ravnu poeziji jednog Bodlera, ko bre jebe, jer nisi ni vagabund a ni kriminalac da bi neko o tebi pisao. Niko za tebe ne zna, osim onih tragača čije su prašnjave cipele veća umetnost od većine stvari koja se danas u Srbiji smatraju time. Naravno da će se više poštovati grafit “Šešelj, srBski junak” nego likovne impresije Milisande Milović, jer ona je samo kustos, akademik slikar. Kladim se da skoro niko ne zna ko je Luka Milosavljević. Višestruko nagrađivani pijanista sa tako malo godina. Ali svi znaju ko je MC Stojan i kako on bičuje.

Jadno, zar ne?

Mi smo kamenovali umetnost u Srbiji, bacajući akcenat na pogrešne stvari i pridajući pažnju pogrešnim ljudima. Počeli smo da mešamo umetnost i improvizaciju. Slobodno mogu da kažem da je umetnost u Srbiji na samrti i da su joj dani odbrojani. Menjamo joj pelene jer se često upiša u gaće jer više ne ume da se kontroliše. Još uvek se bori, iskašlje poneku iskru nade, zatreperi polumrtvim očima kao da će nanovo biti u punoj snazi, ali jedino što je izvesno je da su veće šanse da poslednje od nje bude ropac nego novo delo nekog novog umetnika koje će odjeknuti tako da ostavi traga na ovom učmalom narodu zaslepljenom lažnom svetlošću javnih ličnosti. Bojim se da će se istorija umetnosti kao predmet izučavanja za sto godina sastojati iz dva poglavlja: Grand i starlete. To ne bi bilo tako strašno da smo goveda, jer goveda nemaju rezon i ne prave nikakvu razliku.

Ali mi smo ljudi.

Bar se nadam. 

Ivana Pekić Malimarkov