Bedna samoća tranzicionog gubitnika

Teško je shvatiti period u istoriji neke države u kome ama baš ništa ne funkcioniše. Gledano s jednog aspekta podanici takvog sistema bez sistema mogli bi se nazvati medicinskim fenomenima - u naučnom smislu, totalnim kretenima - u  lingvističkom, topovskim mesom i hranom za vaške - u vojnoj doktrini, monetom za potkusurivanje takozvane političke elite - u finansijskom smislu, a najobičnijom stokom koju muzu tajkuni i njihovi zaštitnici – u svakodnevnom govoru. Čega god se čovek ovde dotakne, kao da stavi prst u govno.

Na kraju, čak je i vojska rasformirana, shvatilo se da više nema šta i od koga da brani. Šta braniti u zemlji iz koje bi svi da odu, ali im to ne dozvoljavaju vlasti okolnih zemalja? Šta braniti u zemlji čiji su avioni, čim uzlete, već na granici s nekom od susednih država? Šta braniti u zemlji kojoj bi svaka okupacija dobro došla samo da ukine samookupaciju? Policija na ulici traži svoja Ustavom zagarantovana prava na plate od kojih može da se živi, a sve ostalo što ne spada u oružane snage i nosioce pendreka i momke sa štitom (ili na njemu) do te mere je trulo da ni bilo kakvo odsecanje gangrenoznih delova ne dolazi u obzir. Ovde se radi o potpunoj truleži, gnjilosti i buđi i postavlja se pitanje šta je to što još iz tog veštačkog đubriva daje znake žilavosti na kojoj, makar prividnoj, opstajavaju i privreda, i pravosuđe, prosveta, kultura, zdravstvo, sport, crkva, mediji i, naravno, estrada koja je uz stočne pijace, buvljake i uvaljivanje narkotika jedini izvor zarade.

U ovoj fazi svog razvoja ova zahuktala tranziciona lokomotiva bez tendera crpe svoje gorivo iz biološki obnovljive supstance srpskog đubreta jer nema drugog načina da se objasni kako postoji (ako uopšte postoji) nešto što ni po kojem kosmičkom i ljudskom zakonu ne bi moglo da postoji.

Kad pogledate, recimo, samog sebe, tog jebenog i nikakvog tranzicionog gubitnika, shvatićete sa zaprepašćenjem da ste sami, ne samo u palanci, gradu i državi, da ste sami na planeti, u Univerzumu, da je i sam Gospod Bog od vas digao ruke, polne i druge organe, a za divno čudo, i dalje vas ima. Čemu god da se okrenete ili usmerite misli otvoreno je upereno protiv vas, čak i vi sami, možda i najviše, niste uopšte oduševljeni sopstvenom ulogom u ovoj tragikomediji. I to je taj paradoks, taj psihološki fenomen, to prosvetljenje i zgarište s koga se u inat svemu vozdiže optičena pojava tranziciono gubitničkog feniksa, te neuništive prkosne ptičurine u čijim genima i nebrojeno puta spaljenom perju živi ideja za dostizanjem nebesa, koja se sve više pokazuje sasvim ostvarljivom.

Tranzicija sama po sebi nije nimalo human proces. Zapravo, to je process koji ima za cilj da čitav jedan narod iz svoje zablude i sranja u kojem je bio uvede u svet civilizovanih pravnih tvorevina i ne bi trebalo da bude tako bolan i ogavan kao što se na koži tranzicionog gubitnika može primetiti. Naprotiv. Ali, sve je očiglednije da je ovde u pitanju rat do uništenja sa samo jednim ciljem - da preživi onaj ko bije bitku, a bitku biju svi. I koliko god ovo kod nižih slojeva bilo od malog značaja, u redovima okorelih razbojnika, udruge političara i kriminalaca - takozvane vlasti, to ima sasvim drugačije značenje. U toj areni zlikovaca svi oni proizvode jedni druge, svi oni drže na uzdi svoje saradnike i svi oni jedni drugima rade o glavi. Naravno, svi oni sve to znaju kao što znaju da su u igri sve dok igraju, a da igraju samo zato što to nekome odgovara. I svi oni znaju da će jednog dana prestati da igraju, da će se probuditi iz tog tranzicionog sna samo časak pre nego što zauvek napuste ovu balkansku kaljugu jer većina njih nije imala prilike da vidi bilo šta drugo izvan ovih granica. Logika je "bolje je par godina živeti kao lav, nego do kraja života kao pseto, odnosno džukela". A to je logika najokorelijih krimosa. I vidite kako pred vašim očima ruše imperije obogaćenih podguznih muva, dupelizaca i podrepaša, prisustvujete atentatima, ćorkiranjima, smenama s funkcija, prozivkama svih onih koji su na bilo koji način u kontaktu s parama. I učini vam se kako se država obračunava s organizovanim kriminalom, što je daleko od istine; radi se samo o pregrupisavanju snaga ideoloških protivnika. Ali, čak i da je tako, kakve to veze ima s vama, šta vi imate od toga i ko će vam i kada  vratiti život koji vam je otet? Niko nikada, ukoliko se sami za to ne izborite, ali je nažalost odnos snaga u međuvremenu postao takav da je svaka borba potpuno besmislena. Ako na jednog umnog dođe 10.000 bezumnih koji nisu na vreme onemogućeni da svoje bezumlje integrišu u nacionalni brend, onda je jasno da se čak i priroda s tranzicionim gubitnicima grubo poigrala. Što se samog Gospoda Boga tiče, još uvek se čeka da se vidi u čemu je ovde štos budući da se na osnovu dosadašnjih njegovih aktivnosti ne može sa sigurnošću zaključiti kako je on bio nešto naročito blagonaklon prema gubitnicima. Pa bi se mnogo lakše stekao utisak kako ga i za tranzicione gubitnike savršeno zabole božanski kurac.

I sada, kad smo sve to tako lepo elaborirali, nameće se iskonsko pitanje potlačenih: ko je kriv? Pitanje koje ni u suštini, a ni parcijalno ništa ne menja, niti daje bilo kakvu satisfakciju posrnulom tranzicionom gubitniku. U ovom slučaju situacija je opet drugačija i krajnje poražavajuća - ovde niko nije kriv. Ovde je baš sve onako kako i mora da bude. A i kako bi bilo na pozornici gde je sve protiv svega i svako protiv svakoga, gde se čitava strategija opstanka ili propasti, svejedno, zasniva na suprotnostima. Dok čitav Kosmos na tim suprotnostima stvara nove vrednosti, ovde se na suprotnostima stvaraju nove suprotnosti. I zato tranzicioni gubitnik uglavnom ne zna šta da radi sa samim sobom. Kako su sve vrednosti uništene, onda nema ničeg smislenog oko čega bi se ovaj paćenik organizovao, a da ga ne grize ono malo savesti što mu je preostalo.

Prema tome, nema te teorije koja može da objasni kako nešto može da počiva ni na čemu, kako može da opstajava nešto u okruženju koje je, po svemu, negacija svake logike, a najviše ekonomske. Ali, nije tako. Tranzicija u Srbiji je zapravo svojevrsni ekonomski potez gigantskih razmera u kome bi trebalo da se, daleko od očiju javnosti, jedan narod izvuče iz svojih ljuštura i ubije, a da ljušture nastave da se ljuljuškaju u parazitskom poretku novokomponovanog šljama.

Ivan Rajović