Biće nam bolje...

Biće nam bolje 2013.

Onda će nam biti bolje 2014.

Onda je došlo na red da nam bude bolje 2015., ali se odustalo od te ideje, pa će nam ipak biti bolje 2016. A možda i neće. Ko zna? Možda nam bude bolje sutra, a možda i malo sutra.

A onda smo otkrili da premijer pomalo (pomalo?) baroniše, pa su sva obećanja pala u vodu. Ali, nema veze, makar znamo na čemu smo. Biće nam bolje NIKAD, a možda ni tada, jer kako vreme protiče, ni to NIKADA neće nikada doći na red. Sva sreća što je MMF odobrio da se penzije povećaju (odnosno, da se vrate na staro) već od oktobra ove godine. Al’ zamalo! Na kraju se ispostavilo da nas Acko The Wolf zavlači do krajnjih granica, jer ne postoje ni suficiti ni deficiti koji će prevariti MMF da je Srbija možda zemlja sa solidnom perspektivom.

Na stranu što premijer ide toliko daleko da zajebava narod, ali da toliko sebi daje na značaju da je u stanju da kaže „Biću nešto darežljiviji, ali ni jednog trenutka nećemo da rušimo sporazum s MMF-om.“.  To je već transfer blama širokih razmera, skoro kao i njegov ego. Osim što MMF nije skupina ne baš tako bistrih srednjoškolaca ekonmske škole, mi kao država ni nemamo uslove za povećanje plata i penzija, o čemu se već uveliko piše i govori u medijima.

Dakle, nema veze što reforme velikih javnih preduzeća kasne (a najverovatnije ih neće ni biti), nema veze što premijer izjavljuje budalaštine koje se mogu osporiti najprostijim guglanjem njegovog imena, nema veze što je u Srba kontejner glavni izvor hrane, nema veze što se i dalje sve lomi na leđima sirotinje dok se buržuji hrane džigericom te iste sirotinje, nema veze što se Kosovo brani iz fotelje... Nema veze! Jer biće nam bolje! Ništa nema veze, važno da nama bude bolje! Kad-tad. A kakva je situacija, biće nam bolje kad pocrkamo. Tada nam neće trebati ni povećanje plata, ni povećanje penzija. Ma, ništa nam neće trebati, jer ni do sada ništa nismo imali. A i to što smo imali i to su nam uzeli. Da bi nam bilo bolje, naravno. Ko ne reskira, taj ne profitira. Mi smo reskirali, još samo da profitiramo.

Taman kad smo mislili da ćemo da profitiramo, turbulencije aviona iz paralelnog univerzuma u kome se ka Vatikanu uputio predsednik, su nam odložile profit. Nije lako propadati dve hiljade metara, lakše je propadati godinama, kao što mi kao narod propadamo.

Na sve to, kao jagoda na šlagu, srpstvo slavi Prvi maj, praznik rada, a da je pritom zaposlen tek svaki 3. ili 4. građanin Srbije. Jer, što da ne? Uvek treba naći razlog da se narod proveseli i izbahanališe.

Stoje dva pitanja na koja nikada nećemo dobiti odgovor:

Hoće li nam ikada biti bolje?

I ko će to da plati? 

Ivana Pekić Malimarkov