Budimo Srbi, ako smo već ljudi

Ima nečeg u tim Srbima. Nisu oni običan narod, kao mnogi drugi.  Uzalud pokušaji da se napravi distanca od tih silnih i već godinama aktuelnih tekstova u kojima se tvrdi  kako sve potiče od Srba, da je prva kultura u ovoj etapi zemaljskih civilizacija nastala na srpskoj teritoriji  i da su svi viđeniji ljudi na Planeti zapravo Srbi. No, to ostavljamo stručnjacima, ali kako god bilo neosporno je da ima Srba koji spadaju u red najznačajnijih primeraka ljudskog roda, a u tehnologiji jednog od njih trenutno se nalazi čitav poznati nam svet, kao i u reketu drugog.

Isto tako, a bez pozivanja na teorije zavere, već na osnovu istorijskih događaja čiji smo očevici, a i koji su tako očigledni da ih čak ni prekrojeno ispisivanje istorije ne može sakriti, jasno je kao dan da sve vreme od kad je Srba postoje i nastojanja da ih nema, da se pocepaju, zavade, podele ili rasele. Možda nešto slično postoji i kod drugih naroda, možda su mnogi na taj način i ugašeni ili potisnuti u duboku tamu anonimnosti, bez mogućnosti da o tome svedoče. Ali, Srba još ima, kao što ima i neizbrisivih dokumenata o aktivnostima da ih nema. Možda zato ono SSSS (Samo sloga Srbina spasava) niti je slučajno, niti je proizvod neke sujeverne ili na neki drugi način neutemeljene poruke koja se prenosi kroz vekove, a da niko nije u stanju da objasni njenu suštinu, čak ni Crnogorci.

Ono što je najgore u svemu jeste da jednoj od tih aktivnosti, koja bi lako mogla da bude i završna, prisustvujemo danas i ovde. Čak bi se moglo reći da od cepanja bivših nam domovina, preko Milosrdnog anđela, pa do svega ovoga što se danas dešava oko prijema u Evropsku uniju, to ne da se krije, već se ističe kao zadatak onih koji na tome rade.

Ali, kako se pokazalo kroz istoriju, nije bilo lako sa tim Srbima koji su se dokazali tako žilavim i postojanim da nije bilo tretmana, fizičkog, psihičkog niti bilo kojeg drugog koji bi ih zbrisao sa rošavog lica zaplenjene Planete. Naprotiv, kao da je svaka tortura uticala na neku genetsku mutaciju koja ih je činila čvršćim, nebeskijim i nepobedivijim, kao da ih je sve to što ih ne bi uništilo ničeovski ojačavalo da traju dalje, imuni na sve, osim na same sebe.

Te činjenice su još davno postali svesni, ili moža nisu, neki zavojevači koji su u tom ubacivanju zle klice među Srbe pokušavali da ih iznutra oslabe, razjedu i satru. Suvo klanje, silovanja, poturčivanje, pokatoličavanje, uništavanje dece, spaljivanje nacionalnih svetinja u vidu ustanova ili viđenijih pojedinaca, eliminacija umnih i obrazovanih mladih ljudi, samo su neki od primera kako je od Kosovskog boja pa nadalje sistematski obavljan zadatak na nestajanju Srba. A sve to, po nalogu svojih nalogodavaca, uglavnom su radile domicilne ništarije, plaćenici ili pasionirani izdajnici.

Shvatilo se, valjda, da Srbima samo Srbi, i to najgori među njima, ili potkupljeni na bilo koji način, mogu da doakaju i da obave posao za svoje nalogodavce. Osim što je to, kako se čini, jedini efikasan metod protiv naroda koji opstajava poput insekata, to je i najbezbolniji način koji se na kraju, kada se podvuče crta, svodi na samouništenje kao proizvod greške u genetskom kodu.

Kako inače objasniti činjenicu da, i pored svega što se zna, nikome ne pada napamet da postavi, izmisli i saopšti šta je to što je nacionalni interes ovog naroda, već tumaramo ovako sluđeni i neorganizovani kroz prostor i vreme, bez ikakve koncepcije, što je za jedan narod neprihvatljivo. Čak i ono što smo znali o sebi, ako smo išta znali, polako se gasi iz kolektivne svesti, a nikoga da nam saopšti ono što je ključna stvar: ko smo, šta smo, kuda smo se zaputili i šta je zapravo naš cilj kao nacije? Ili bi to onda bio ključ za totalno uništenje, pa je bolje ovako se probijati kroz nedaće, kao skupina individualaca u kojoj svako nosi tajni kod svoje pripadnosti i koliko god da ih istrebiš, kao mrave i pčele, dovoljno je da ostane samo jedan, pa da se opet sve vrati na početak, da se srpstvo opet rasplamsa kao plamičak voštanice na sahrani.

Ako se to zna, a zna se, onda, nadam se, postaje mnogo jasnije sve ovo što se danas dešava. Prosto rečeno, imamo narod, imamo okupatore, imamo sluge okupatora, mudrace i intelektualce koji ćute i čekaju pogodan trenutak, imamo prostotu i primitivizam, sebičnost i sve što je najgore na delu koje bi se moglo nazvati neograničenom i ničim sputanom dominacijom destrukcije nad svim i svačim, To se sa takvim intenzitetom nikada nigde nije dogodilo, niti će. Imamo zemlju bez atributa administrativne tvorevine, nad čijom sudbinom bdiju i šestare horde onih koji bi u uređenim državama bili u kazamatima, progonstvu i na poljima krtole, luka i hlebnih žitarica. A oni su tu zato što im je neko svesno pomogao da budu tu, za sendvič, sok u tetrapaku, prazno obećanje ili zaposlenje, u najboljem slučaju. Naravno, oni koji njima rukovode dobijaju mnogo više, ali je i ulog mnogo veći budući da svesno prihvatanje statusa nacionalnog izdajnika to zaslužuje. A, ko izda – zna se šta je. Pa, kad se već opredeljujemo za vođe, imajmo to u vidu, kao muvu na zidu-plača.

Ivan Rajović