Čast i obraz

Seppuku or hara-kiri is a form of Japanese ritual suicide by disembowelment. Seppuku was originally reserved only for samurai. Part of the samurai bushido honor code, seppuku was used as a form of capital punishment for samurai who had committed serious offenses, or performed because they had brought shame to themselves. The ceremonial disembowelment, which is usually part of a more elaborate ritual and performed in front of spectators, consists of plunging a short blade, traditionally a tantō, into the abdomen and drawing the blade from left to right, slicing open the abdomen.

*****

Petak veče predstavlja, tradicionalno, okupljanje ekipe mojih drugara iz srednje škole. Zadnjih 15ak godina praktikujemo redovno viđanje ili u kafani ili u lokalnoj birtiji. Malo klope, malo rakije, malo piva, pa razglabanje o temama koje su se dogodile od petka do petka. Dok smo bili mlađi, sve se svodilo na ribe i alkohol, koju je ko obrnuo na žurici, ili ko se gde ispovraćao. Kako vreme odmiče, mi starimo, većina su sad porodični ljudi sa decom i uspešnim poslovnim karijerama. Samim tim i dešavanja se menjaju, pa riba skoro više i nema, tako da dnevno politički događaji postaju preovlađujuće teme.

“Peco, hajde sad ti nama objasni, pošto si najkvalifikovaniji od ovde prisutnih, šta se to desilo sa onim nesrećnim helikopterom?” – upita Ćomi našeg drugara advokata, inače pasioniranoog zaluđenika za vojsku, a sasvim slučajno pitomca Škole rezervnih oficira u Pančevu. I to prvog u klasi. (Čak je bio u onoj vojnoj emsiji Dozvolite…kada je držao govor ostalim klasićima kao najbolji pitomac, zbog čega smo mu pomerili dupe od zajebavanja).

“Znaš kako…” –  Peca potegnu dobar gutljaj piva, iz krigle, pa nastavi – “…Helikopteri padaju. I u Afganistanu i u Indniji i u Americi. Iz raznoraznih razloga. Samo znaš, mi smo ipak u Srbistanu i od ovako tragičnog događaja mora da se pravi medijski cirkus”.

“Kako to misliš cirkus?. Pa javnost mora da bude obaveštena o takvim stvarima” – u razgovor se ubacuje Džoni (inače činovnik u javnom sektoru i pobornik svih mogućih ljudskih i neljudskih prava), zvani Žena u crnom, kako mu mi, od milošte, tepamo.

“Vrlo jednostavno”- nastavi Peca, posle drugog gutljaja – “u civilizovanim zemljama ovako nešto nikada ne bi dobilo toliki publicitet u medijima. Sve bi se svelo na vest, tipa srušio se vojni helkopter pri izvršavanju zadatka pomaganja u hitnom medicnskom slučaju. Istraga vojnih organa u toku, po potrebi javnost će biti obaveštena i to je to.”

“Ali to je zataškavanje!” – pobuni se Džoni.

“Ne, to je vojna tajna.” – smireno odgovori Peca – “ e sad, za slučaj da detalji nekako isplivaju u javnost i krenu teorije zavere, iz bilo kog razloga, tek tada kreće zataškavanje i traženje žrtvenog jagnjeta. Jebi ga, neko mora da najebe. Obično pukne najslabija karika, kako bi svi ostali mogli da operu ruke. Znaš ima ona replika iz Top liste nadrealista, da mrtva usta ne govore.”

“Da, ali sam siguran, da se ovako nešto desilo u Nemačkoj, njihov načelnik Generalštaba bi podneo ostavku, iz čisto moralnih razloga”- ozbiljnim glasom, dodade, Džoni.

“A u Japanu bi i ministar odbrane podneo ostavku, a načelnik generalštaba izvršio hara-kiri ,zajedno sa ostalim podređenim koji su odgovorni po komandoj odgovornosti. Jebi ga, tamo se su čast i obraz na visokoj ceni…” – reče Peca – “…a pošto mi živimo u tu gde živimo, naš ministar ostaje na istoj funkciji,  da na miru, može da lepi pločice, a najbolji i najiskusniji pilot postaje alkoholičar. To je Srbistan.”

 Mladen DJomla Kostić