Čudovišta

On i njegova svita su čudovišta koja se hrane ljudskim nesrećama i prirodnim katastrofama. Oni su pošast koja raste od mržnje, straha, bede i poniženja. Oni su najezda poluinteligentnih skakavaca, koja za sobom ostavlja apsolutnu pustoš. Oni su genetski modifikovana kuga, kolera, tifus, antraks, kancer i AIDS, trulež koja rastače sve čega se dohvati.

A dohvatili su se najpre naših srca i naših mozgova. Šta smo im zaboravili? Sve smo im zaboravili. Zaboravili smo mu skandal sa “Lutrijom“, dramljenje u Srebrenici, helikopter, “ništa mi nije smešno“, prodavanje zemlje arapskim bogatašima, poplave, Beograd na vodi, BusPlus, tobožnju borbu protiv kriminala, uništavanje privrede, prodaju svega što nije za zemljino jezgro zakucano, “kantrimen“, sina Željka Mitrovića, dinastiju Krkobabić, Miškovića, luku “Beograd“, sve smo im zaboravili... Užasnom masom monstruoznosti, kriminala, prostote i čiste gluposti i nesposobnosti, oni su zataškali sve ono što je prethodilo. Ko je u stanju da prati njihova zlodela, još od trenutka kad je visoki mršavi mladić prvi put ušao u skupštinu, držeći se za skut onog psihopate kojeg mama i tata nisu vodili kod logopeda (jer je bio toliko napredan, da je u to vreme već završavao magisterijum prava, pre no što je izašao iz pelena)? I mi smo dopustili da taj goluždravac, bez i dana stvarnog posla i opipljivog truda, od fašiste-koljača zarđalom kašikom, dođe na presto modernog cara i samodršca, onog što nosi cviker i čita Maksa Vebera.

Mi smo zombirani, nama su mozgovi pretvoreni u splačinu. Gde je srpsko junaštvo, kojim se toliko hvalimo? Gde je mali, prkosni narod, koji se bori protiv nepravde? Svaku udicu koju nam je ovaj naduveni lutan bacio, progutali smo, na svaku smo se upecali. „Nismo mi krivi, krivi su oni pre nas, kriva je voda, kriva je Evropa, krivi su Hrvati, Mađari, azilanti“.

I nisu oni krivi. Krivi smo mi, što smo dozvolili da nas siluju, repetitivno, svakodnevno. Krivi smo što verujemo da nas negde čeka bolja budućnost i da će nam neka uređena evropska ili prekookeanska zemlja otvoriti vrata, pa da za njihove kapitaliste lomimo grbače, umesto za ovdašnje prebogate fukare. To kojoj fukari ćemo dati desetinu jedino je što, za nas, stvarno razlikuje život ovde i tamo; ove naše smo gledali kako se besramno bogate, tako što krčme preduzeća koje su naši roditelji gradili, kako vade dušu na pamuk svakome ko nešto  stvara, kako guraju kandže u svaku nesreću, profitiraju od rata, bolesti, bede... I sve smo im zaboravili.

Dok polovina zemlje podržava Vučićev bal čudovišta, druga polovina sanjari o tome da ode preko granice. A ovo tle? Zar treba da ostane koncentracioni logor za one bednike koji nisu uspeli da iseku bodljikavu žicu, a biće nas sve više? Za starce koji su nas izdržavali dok nismo imali posla, i koje sad treba pustiti da umru u bedi? Za decu koja nisu imala privilegiju da idu u školice jezika i završe dobre fakultete? Za nas nesposobne, kljaste, manje inteligentne i snalažljive, sa nas bez veza, porekla, novca ili bilo čega drugog čime bismo kupili indulgenciju?

Mi smo taoci svog razočaranja, plitkoumnosti, zaborava i straha. Šta biste radili da nemate gde da bežite? Da toliko nemate, da više nemate šta ni da izgubite? Šta biste radili da nemate više straha? Da vas nisu uverili da se ništa neće promeniti?

Ili ovako: hoćete li da ga pustiti da se izvuče? Njega, njih? Plašite li se više hipotetičnih islamističkih boraca, koje sada vidimo i u tamnoputoj dečici u pelenama, ili njega, koji nas otvoreno, besramno uništava na naše oči (a propos, dajem glavu da izbeglice iz Azije i Afrike prolaze ovuda zato što on i njegova svita imaju dogovor o tome sa onima odozgo, direktnu i indirektnu korist)?

Volite li vi svoju zemlju, svoju decu, svoje prijatelje, roditelje, komšije, svoje ulice, gradove? Ima li nečeg za šta je vredno boriti se, kada nas zatvore sa svih strana kao one mučene šarane u staklenim bazenima ribarnica?

Motkom po grbini, dragi moji, usranom motkom po grbini, dok ne izbljuje sve ono čega se najeo za naš račun. Šta posle? Verujem da u ovoj Srbiji još uvek ima odgovornih i nepotkupljivih ljudi.

Iva Radović