Ćutologija za pičke i guzice - 1.deo

Njima je dobro, i oni ćute. Nema veze što ostatak crkava.

Ja se najiskrenije nadam da će ljudima, koji okreću glavu na drugu stranu kad god se nekom drugom dešava nešto loše, ja se najiskrenije nadam da će ih snaći sve ono od čega su okretali glavu, ni manje – ni više. Isto.

Naravno da ne treba uvek i svuda reći sve, ali kad je sudbina jednog naroda u pitanju, treba reći sve ono što misliš, jer ćeš možda tako nekom drugom dati volje da se bori da njemu, njegovoj porodici, familiji, sunarodnicima, bude bolje. Ja sam urlator, i ne ćutim. Neki to okarakterišu kao marketing, neki drugi, pak, kao ludost i donkihotovsku borbu sa vetrenjačama. Ovo prvo nije tačno, jer mi nikada nije bila namera ni želja da naplatim to što se borim za bolje, i nikada to ni neću naplatiti. Ovo drugo je možda tačno, jer u Srbiji osim krađe, prevara i pronevera, ništa drugo nema ama baš nikakvog smisla. No, to i nije tema. Tema je ipak ćutologija svojstvena pičkama.

Ćutati znači dati drugom za pravo da čini šta mu je volja, bez obzira što to što bi činio ne valja po okolinu. Ćutati znači odobravati ono što se radi, bez obzira na unutrašnje neslaganje sa tim delima.

Pičke ćute. Oni kojima je dobro ćute jer ih ne zanima kako je drugima, savršeno ih zabole za to. Misle samo na svoju guzicu, i bitno je da je njihovoj guzici dobro, i tu istu guzicu bi i oženili da je moguće. A ćute i zato što se boje da će im ono što bi rekli ugroziti cenjenu im guzicu, ne shvatajući da će svakako biti ugroženi, jer ćutanjem ostavljaju prostora da se stvari odvijaju sve lošije i lošije, sve do momenta dok im voljena guzica, zbog tog istog ćutanja, ne bude ugrožena. Ovi kojima je loše ćute jer se boje da će im biti još gore, pa ko vele „neka, bolje i ovako, nego da nas snađe još veći belaj“. Ni oni ne shvataju da je taj belaj nešto neminovno, jer tim istim ćutanjem odobravaš ono što ti rade, i što rade celom jednom narodu.

I tako... Sve te godine ćutanja zbog guzice.

A onda, kad negde neko progovori o tekućim problemima, najčešće dobije komentare u maniru majmuna lišenog inteligencije, tipa „Postojimo i mi koje ne zanima šta se dešava tamo negde, jer imamo svoje lepe živote. A oni kojima se dešava nešto loše su sami krivi za to, jer ne umeju ovako kao ja. Baš me briga što se nad njima sprovodi teror i što ih neko zlostavlja, to nema veze sa mnom! I zašto je moja obaveza da govorim da sam video zločin, kad ja nisam počinio zločin? To je ‘tužibabisanje’ “. Ma, nemoj mi reći! Imam pitanje za ljude koji tako razmišljaju: Kako biste se osećali da vam neko ubije dete, i da neko sa strane to vidi i ne prijavi? Zar tog nepristrasnog posmatrača ne biste smatrali ološem, u najmanju ruku?...

-nastavlja se-

Ivana Pekić Malimarkov