Da se prebrojimo!

Večernji autobus; radnici popodnevne smene razilaze se kućama. Izgužvana lica: trljamo oči, zevamo. Autobus sav šljašti; plavo – žuti,  nov. Iz validatora ona prokletinja neprestano ponavlja da „poštovani putnici treba da očitaju svoje karte, da im ne bismo malo jebali mater“. Spazim jedno lepo nafrizirano momče kako sedi i nešto povazdan piše. Mislim se, još sam suviše mlada da mi ustaju u busu, a davno nisam ni dete, a nisam ni trudna. A ti pišeš li – pišeš, sediš li – sediš, a možeš volu rep da iščupaš. Ima, vidim, neku karticu na grudima. Piše: brojanje putnika.
Stvarno sam mislila da oni s tim zajebavaju, mada mi stiže do mozga da su ovom apsurdnom tumoru od države najneverovatnije vesti obično istinite. Pogledam kod prednjih vrata, tamo sedi jedan veseljko raskrečeni, dva mesta zauzeo. A pozadi još jedna devojka uredno popunjava beležnicu. Bacim pogled preko ramena onog momka i vidim da je tu već nekih šest sati. Voza se od Blokova do Borče, na svakoj stanici upiše koliko je ljudi izašlo, koliko ušlo, i tako za 180 dinara na sat. Dakle – dobio ’iljadarkicu: tako on, tako onaj napred, tako ona pozadi, i mora biti još jedna osoba pošto je u busu četvoro vrata. Prvobitni poriv da ga u’vatim za onu hipstersku šamrolnu na glavi odmah utišavam, razume se. Dete nije krivo: zarađuje kintu; baš kao i one nesrećnice što pokušavaju da ti utrape Dormeo ćebad ili filtere za vodu. Nego država ona, gorepomenuta, u kojoj je moguće paliti ljude uvođenjem najmodernijeg centralizovanog kompjuterizovanog sistema naplate karata, super svemirske NASA tehnologije, a onda angažovati studentariju da broji putnike, ručno, i tefteri olovkom sve. Oni vode statistiku, jer, zaboga, moraju se znati tačne potrebe za vozilima, mislim, egzaktna aproksimacija neodređene projekcije potrebe za transferom u Beograd na vodi i slične zvučne budalaštine.

Za tri hiljade možete da izdate jednu kartu za zaposlene, ili dve ili tri za povlašćene kategorije putnika. To mi ne bi smetalo: smeta mi kada se novac troši na nepotrebne stvari, na šminku, reprezentaciju, opsenarstvo, ili čist idiotizam.

Nekad mi se čini da oni – pod oni podrazumevam naprednjačku vlast, sve njihove dupelisce, sav onaj šljam koji se tiska po javnim preduzećima, sestrinskim privatnim firmama i bratskim lopovskim udruženjima – namerno testiraju našu sposobnost da zgutamo najbezobzirnije besmislice.

Eto, na priliku, na stanici istih tih autobusa reklamiraju se – da, da, reklamiraju!- prinudni izvršitelji. Oni što dođu da vam plene imovinu kad nemate para da platite dugove. Pa piše kako su oni efikasni. U samo 24h vam uzmu sve što imate. Reklama za državne gulikože plaćena je našim novcem, kojeg, međutim, nema za penzije i plate. Ali ovo je važnije, baš kao i brojanje putnika.

Prezasićeni smo njihovim fekalijama, zato nismo u stranju ni da registrujemo novu količinu koja nas guši i zatrpava. Vlast se spda sa prosvetnim radnicima i prosvetom uopšte. Školstvo je na kolenima, a Vučić nas čika da se bacamo kamenicama na lenje nastavnike. Vulin je presekao crvenu vrpcu ispred koncentracionog logora u kojem će nepodobni biti primorani na rad. Muzeji ostaju zatvoreni, Oktobarski salon se razvodnjava, proređuje i trivijalizuje. Mediji se guše, što ogoljenom represijom, što pravdanjem sveopštom komercijalizacijom. Uzima se od gladnih da bi se namirili alavi. Fakulteti postaju instutucije za mužu para i hiperprodukciju titula, pa doktoriraju Sline i grobari. Pretvaramo se u nekakav ogromni šoping mol zlatnih vratnica, iza kojih nam, u tmuši i zimi, odsecaju glave, dok nas razneženi Premijer zasipa konfetama i šećernom vunom.

Naivno sam verovala da je posrnuće i pad na najniže grane ove naše nesrećne natrule kućice, posledica diletantskog, lopovskog, nebrižljivog, koristoljubivog odnosa vlasti prema njoj; sada imam utisak da nas oni namerno, sistematski i vrlo smišljeno upropašćuju - za sopstvenu ili i nečiju tuđu korist, zato što, skloni deluzijama, veruju da čine dobro, ili zato što psihopatski uživaju u apsolutnoj torturi praćenoj apsolutnim obožavanjem.

Sa užasom se divim mozgovima koji su u stanju da porode ovakve ideje. I nama, koji to i dalje gutamo. Nego, da se mi prebrojimo...da vide čime raspolažu. Makar za potpalu da nas koriste jednom kad nam otmu sve i pretvore nas u dobro osušenu drenovinu. Peći idu uz koncentracione logore. Slavimo Beograd! 

Iva Radović